Bosna i Hercegovina pod austrougarskom vlascu

Sadržaj

1. Opšte karakteristike
1.1. Veličina i položaj
1.2. Stanovništvo

2. Bosna pod osmanskom upravom

3. Od Hercegovačkog ustanka do Berlinskog kongresa

4. Pregovori na Berlinskom kongresu

5. Okupacija Bosne i Hercegovine

6. Politika u Bosni i Hercegovini za vrijeme Austrougarske s posebnim osvrtom na
organizaciju uprave

7. Aneksija Bosne i Hercegovine

8. Privreda u Bosni i Hercegovini za vrijeme Austrougarske

9. Migracije stanovništva

10. Religija u Bosni i Hercegovini za vrijeme Habsburške Monarhije
10.1. Katolička crkva
10.2. Srpska pravoslavna crkva
10.3. Islam
10.4. Jevreji
10.5. Evanđelistička crkva

11. Školstvo u Bosni i Hercegovini za vrijeme austrougarske vladavine
11.1. Muslimanske škole
11.1.1. Ruždije
11.1.2. Mektebi (sibjan mektebi)
11.1.3. Medrese
11.1.4. Djevojačke škole
11.2. Srpsko školstvo
11.3. Katoličke škole
11.4. Ostale konfesionalne i privatne škole

12. Kulturni razvitak
12.1. Naučne institucije u Bosni i Hercegovini za vrijeme austrougarske
vladavine
12.2. Kulturna i prosvjetna društva
12.3. Časopisi i novine
12.4. Arhitektura

13. Književno stvaranje muslimanskih pisaca u Bosni i Hercegovini u doba
austrougarske vladavine
13.1. Doba književnog bosanstva 1883 –
13.2. Doba književne polarizacije 1894 –
13.3. Doba vlastitih književnih listova i izdanja 1900 – 1918

14. Pitanje jezika za vrijeme austrougarske vladavine

15. Karte, slike, tabele i grafici

16. Registar turskih pojmova

17. Literatura

1. Opšte karakteristike

1.1 Veličina i položaj

Bosna i Hercegovina se nalazi na sjeverozapadu Balkanskog poluostrva. „Bosna i Hercegovina se prvi put spominje u djelu Konstantina Porfirogeneta „De administrando imperio“ kao područje u gornjem toku rijeke Bosne.“^[1] Ime Bosne i Hercegovine sadrži dva imena čije porijeklo seže daleko u prošlost.

„Može se pouzdano uzeti, da je Bosna dobila svoje ime po istoimenoj rijeci, ali porijeklo imena same rijeke još nije razjašnjeno. U starim izvorima se spominju nazivi Bosina i Bosona, ali se rano javlja i oblik Bosna. U starini je na istom mjestu postojala rijeka zvana „Bathinus flumen“.[...] Ime Hercegovine je potpuno razjašnjeno. Titula hercega potječe iz srednjevjekovne njemačke državne hijerarhije i mi smo je dobili posredstvom hrvatsko – ugarskih kraljeva. Hrvoje Vukčić dobio je titulu hercega od kralja Ladislava. Ona je djelovala među bosanskom vlastelom XV vijeka vrlo autoritativno te je potakla Stjepana Vukčića, da se, nakon pobjede nad kraljem Tomašom 1448, proglasi „Hercegom sv. Save“. Ova se titula dokumentarno spominje prvi put 16. IV. 1449 u Stjepanovu naslovu „Herceg od sv. Save i gospodar Huma i Primorja i veliki vojvoda rusaga bosanskog, knez drinski.“ Koliko je snažno djelovala ova titula, vidi se po tom što se cijela zemlja, kojom je Stjepan vladao nazvala Hercegovinom.“^[2]

„Bosna i Hercegovina se prostire između 42 stepena i 26 minute i 45 stepena i 15 minute sjeverne geografske širine, te između 15 stepena i 45 minute i 19 stepena i 41 minute istočne geografske dužine.[...] Bosna sa sjevera i sa zapada, graniči sa Republikom Hrvatskom. Sa istoka i juga, ona graniči sa republikama Srbijom i Crnom Gorom, tj. sa novoformiranom Saveznom Republikom Jugoslavijom. [...] Teritorija Bosne i Hercegovine iznosi 51.129 kvadratnih kilometara (približno je to veličina Švajcarske), što iznosi oko 19,9 % ukupne teritorije nekadašnje Jugoslavije.“^[3] „Na državnu granicu izlazi samo jednim malim, oko 15 km dugim, dijelom svoje zapadne granice izbijajući kod Neum – Kleka na obalu Jadranskog Mora.“^[4]

1.2 Stanovništvo

Na području Bosne i Hercegovine tokom historijskih zbivanja ukrštali su se putevi raznih naroda. Najveći razlog prisutnosti tih naroda bili su ratovi, odnosno težnja za proširenjem teritorije.

Za oblikovanje cjelokupne slike stanovništva, koje je u prošlosti boravilo na području Bosne i Hercegovine neophodno je da se osvrnemo u prošlost naroda, koje su Slaveni zatekli na ovim prostorima. „Najstariji stanovnici o kojima imamo kakve – takve historijske podatke jesu Iliri, skup plemena što su zauzimala veći dio današnje Jugoslavije i Albanije“^[5]

Civilizacija koja je ostavila neizbrisive tragove u društvenom životu ovog podneblja jeste rimska civilizacija. Historijski izvori potvrđuju da je jedan veći dio Bosne bio u teritorijalnim granicama rimske provincije Dalmacije, dok je dio sjeverne Bosne bio u sastavu provincije Panonije, koja je u svojim granicama obuhvatala današnju sjeveroistočnu Hrvatsku i južnu Mađarsku. Područje Balkana je bilo od enormne važnosti i za Gote, koji haraju Balkanom u trećem stoljeću, da bi u četrvtom nanijeli težak poraz rimskoj vojsci.^[6]

Nakon svih ovih zbivanja na scenu stupaju Slaveni. „Zbog jezičnih i kulturnih razloga i zbog više od tisuću godina zajedničke povijesti, današnje se pučanstvo u Bosni može mirne duše smatrati slavenskim.“^[7] „Po riječima savremenih pisaca, Jordanisa^[8] i Prokopija^[9], Sloveni su stanovali od Dunava sve do Dnjestra i na sjever do Visle, odnosno naseljavali su „najveći dio onostrane obale Dunava“(...) Samo ime Slovenin dolazi od osnove *slov, *slav, koja je u vezi sa *kleu, *klou, i označavalo je prvobitno stanovnike oko podvodnih krajeva, rijeka i jezera.“^[10]

„Do dvadesetih godina sedmog stoljeća Slaveni su se bili naselili u današnju Bugarsku i Srbiju, a vjerovatno su na mnogim mjestima prodrli i u Bosnu“^[11] Nakon naseljavanja Slavena na teritoriju Bosne dolazi do promjena sastava stanovništva koje je prije svega bilo uzrokovano ratovima. Osim ratova velike promjene u sastavu stanovništva prouzrokovale su migracije. Osmanskim osvajanjima najviše se iseljavalo katoličko stanovništvo, dok za vrijeme austrougarske okupacije najviše se iseljava muslimansko stanovništvo, prije svega u Tursku. Velika demografska pomjeranja prouzrokovao je, prije svega Drugi svjetski rat, kao i rat vođen na području Bosne i Hercegovine devedesetih godina 20. vijeka, u kojem je više od 1.500.000 ljudi napustilo zemlju i nalazi se rasuto po cijelom svijetu.^[12]

Detaljnija demografska slika Bosne i Hercegovine, kao i stopa pada broja stanovništva tokom ratova i osvajanja ove teritorije tokom historije od strane svjetskih sila vidljivi su iz naredne tabele.

Abbildung in dieser Leseprobe nicht enthalten

Tablea 1

Abbildung in dieser Leseprobe nicht enthalten

Tablea 2

Abbildung in dieser Leseprobe nicht enthalten

Karta 1

Bosna pod osmanskom upravom

„Tek u proljeće 1463. Turski sultan Mehmed – el – Fatih zauzeo je Bosnu do kraljevske prijestolnice Jajca. [...] Širenje turske vlasti u Bosni trajalo je više od stotinu godina, do zauzeća Bihaća 1592.godine.“^[13] Poseban značaj u historiji turskih osvajanja zauzima sistem uprave turske države koji je uostalom bio prisutan i na području Bosne i Hercegovine.

Društveno uređenje Osmanskog carstva je bilo zasnovano na centralizovanju vlasti. Sultan je imao neograničenu moć, a za sprovođenje svojih odluka imao je na raspolaganju vojsku u koju su ulagana ogromna sredstva. Naime, Osmanlije su bili svjesni činjenice da za pravično sprovođenje zakona u državi odlučujući faktor predstavlja vojni aparat. „Otomansko je Carstvo bilo u svojoj biti vojna organizacija. Težilo je za pljačkom i ubiranjem danka, a upravni je sistem imao za cilj da mu osigurava dvije stvari: ljudstvo kojim će voditi ratove, i novac kojim će plaćati te ljude. Postojala je regularna vojska koju je direktno plaćala otomanska država, a sastojala se od janjičara (regularnog pješaštva) i stalno plaćenog konjaništva poznatog pod nazivom „spahije^[14] Porte“.^[15] „Od svih vojnih rodova, najznačajnije snage predstavljale su spahije. Na timarskom^[16] sistemu, na kome je izgrađen ovaj vojni red, počivala je cjelokupna administracija provincija.“^[17] Osnova timarskog sistema zasnivala se na posjedu timaru, koji je dodjeljivan timariotu i koji je ostajao u vlasništvu sultana. Posjed je mogao da se zakupi, a zakup je ovisio o vojnoj službi. Seljaci su obrađivali zemlju i plaćali porez desetinu u naturi, kao i godišnju zemljarinu harač^[18]. Seljaci nisu imali pravo na samu zemlju nego samo na njeno korištenje. Oni seljaci koji bi prešli na islam mogli su postati punopravni vlasnici malog posjeda ili čiftluka^[19], obično od pet do deset hektara zemlje.^[20]

„O osmanlijskom je zakonu na lokalnoj razini brinuo kadija^[21] ili sudac . On je bio najvažniji lokalni administrator, a područje za koje je odgovarao zvalo se kaza ili kadiluk^[22] . Određeni broj kadiluka tvorio je sandžak^[23], vojno – upravni okrug. Svaki je sandžak bio velika i važna teritorijalna jedinica, ali je on opet bio dio ejaleta^[24] ili pokrajine, najveće sastavne jedinice Carstva.“^[25] Sandžaci su se dijelili na niže upravne jedinice koje su se zvale nahije^[26], a takođe su postojali i vilajeti^[27], kojima su Turci označavali vojno – administrativne jedinice niže od sandžaka a više od nahije.^[28] „Prvo je osnovan Bosanski sandžak koji je u vojno - administrativnom pogledu od svog osnivanja 1463. pa do 1580. pripadao Rumelijskom ejaletu. Potom su osnovani Hercegovački (1470), Zvornički (između 1478. i 1483.), Kliški (1537), koji su također u početku bili u sastavu ejaleta Rumelija, a neki kasnije pripojeni Budimskom beglerbegluku^[29] (osnovan 1540).(...) Izdvajanjem Bosanskog, Hercegovačkog, Kliškog, Pakračkog i Krčkog sandžaka iz Rumelijskog, te Zvorničkog i Požeškog iz Budimskog beglerlbegluka, osnovan je Bosanski ejalet. To je bilo poslije 25. aprila a prije 23. septembra 1580.“^[30] „Do osamdesetih godina 16. stoljeća sve naše zemlje bile su uključene u jedan od tri ejaleta: Rumelijski, Budimski ili Temišvarski.“^[31]

Timarska organizacija u Bosni vrlo se brzo razvijala u smjeru učvršćenja feudalnih posjeda domaćih spahija. Na to je uticalo više faktora. Naime, spahije su su na mnogim posjedima drugih spahija imali svoje čifluke, za koje su seljaci morali da plaćaju rentu. Timari su dodjeljivani samo domaćim spahijama. Krajem 16. vijeka fermanima^[32] sultana spahijama je priznato pravo da timare nasljeđuju isključivo pripadnici njihovih porodica (odžakluk timari).^[33]

Jedan od glavnih uzroka nezadovoljstva seljaštva je bio proces čiflučenja^[34]. U 17. stoljeću proces čiflučenja u Bosni znatno se ubrzava. Raznim oblicima nasilja ili legalnog pritiska javlja se sve veći broj čifluk – sahibija na kmetovskoj zemlji, koji uglavnom sami određuju visinu rente svojim kmetovima, koja je uveliko bila veća nego desetina koja je plaćana spahijama.^[35] „U praksi razvila su se dva paralelna procesa. Jedan se odnosio na promjene unutar privrednih odnosa a drugi na opterećenje porezom. Prvi predstavlja jedan oblik gubitka posjeda raje^[36], odnosno prenos vlasništva zemlje (tapija^[37] ) na različite načine a katkada i primjenom sile u ruke gornjih slojeva osmanskog društva, i paralelno s tim je u toku jedan drugi proces, koji je povezan sa ilegalnim opterećenjima bosanske raje sa različitim izdacima u korist vojno – upravnih funkcionera u provinciji.“^[38] Kao posljedica ovakvog stanja u zemlji dolazi do reakcije vlasti, u cilju rješavanja nastalog problema.

„Da bi stišao to nezadovoljstvo seljaštva, bosanski namjesnik Husrev – paša pokušao je 1843. posebnom naredbom urediti odnose između čifluk – sahibija^[39] i njihovih čifčija^[40]. Ovom naredbom, koja predstavlja prvi pokušaj sređivanja agrarnih odnosa u Bosni u 19. st. , regulirana su tri kruga pitanja:

- obaveze kmetova prema čifluk – sahibijama (spahijama);
- zabrana čifluk – sahibijama da traže ona davanja koja su u međuvremenu sami nametnuli;
- zabrana kmetovima da napuštaju čifluke i čifluk – sahibijama da bez razloga tjeraju kmetove“^[41]

Stanje u osmanskoj državi se stalno pogoršavalo. Uzroci ovakve situacije vidljivi su u događajima koji su se odvijali u bosanskim provincijama, te u samom pokušaju reforme osmanske uprave. „Već početkom 17. vijeka počeo je uticaj centralne sile u provincijama da opada, und ustanci provincijskih namjesnika postaju česti. Uprava je postala koruptivna i nepouzdana. Zbog stalne nužnosti pribavljanja finansija dolazi do povećanja poreza.“^[42] Za ubiranje poreza bili su zaduženi organi lokalne osmanske uprave ajani^[43] i kapetani^[44]. Oni su se pojavili kao direktni nosioci vlasti, te su na taj način u potpunosti svojevoljno nametali poreze seljacima, bez saglasnosti sultana. Upravo bosanski ajani i kapetani su bili vođeni idejom autonomije Bosne i Hercegovine u okvirima osmanskog carstva.^[45] Jedan od velikih uzroka krize osmanskog carstva predstavlja i kriza koja je nastala u sklopu vojnog aparata. Naime, glavna snaga osmanskog carstva ležala je u njegovim vojnim redovima. „Vojska se rasformirala, a njeno postojanje je stajalo još samo na papiru. Janjičarski korpus koji je bio jezgro ove vojske je izgubio svoj elitni karakter. Korpus je postao garda koja je vlastitoj vladi bila opasnija od vanjskog neprijatelja.“^[46] Uzroci krize janjičarskog reda ogledaju se u popuštanju u disciplini, te odobravanja braka pripadnicima janjičarskih odreda.^[47] Neposlušnost i nepokornost janjičara prema sultanu natjerala ga je na neizbježan čin, odnosno reformu vojske, koji je trebao da posluži jačanju centralne vlasti. „Kad je sultan Mahmut II 1826 godine najavio postavljanje novih trupa, došlo je ustanka janjičara u Istanbulu, koji je mogao da se suzbije, što bi vodilo rušenju korpusa.“^[48] „Reformi vojske slijedila je reforma državne uprave. Obje te mjere su, praktično, nepotrebnim dalje postojanje bosanskih ajana i kapetana kao nosioca vojno civilne vlasti u kadilucima i kao takve predstavljale udarac za njihov autonomni položaj u zemlji.“^[49]

Novonastala situacija kulminirala je mnogim ustancima, od kojih je najpoznatiji ustanak bosanskih ajana i kapetana pod vođstvom Huseina – kapetana Gradaščevića.

„Nezadovoljni kapetani sastali su se u Tuzli na pregovorima koji su trajali od 2. januara do 5. februara 1831 godine. […] T rebalo je uvesti novi vojni režim, razriješiti bosansko namjesništvo, te dozvoliti autonomiju Bosne sa domaćim čovjekom na čelu. […] Za vođu pokreta je izabran kapetan iz Gradačca Husein beg Gradaščević^[50]. […] U nekoliko bitaka u maju i julu 1932 ugušilo je namjesništvo sultana oružani ustanak za autonomiju Bosne.“^[51] Kapetani, oslonac osmanske vlasti u Bosni razvili su se u nepouzdana partnera, tako da je ova institucija 1835 godine ukinuta.“^[52] U cilju smirivanja i poboljšanja cjelokupne situacije sultan omogućuje stupanje na snagu 1839. godine Hatt – i- Serifa od Gülhane^[53], čime se garantuje sigurnost života, časti i vlasništva čitavom narodu koji je potčinjen sultanu bez obzira na religioznu pripadnost.^[54]

„S ovim činom je vojnofeudalni sistem ukinut i stvorena osnova za gradnju građanskih institucija. […] Feudalni posjed je ukinut a samim tim i svi odnosi koji se vežu za to.“^[55] Ovaj zakon je dopunjen i dorađen 1856. godine zakonom koji je u historiji poznat pod imenom Hatt – i – Hamayun^[56], kojim je uspostavljena ravnopravnost kršćana sa muslimanima. Zakon je imao za cilj prilagođavanje zapadnom pravnom sistemu, te osiguravanje njegovih ustavnih normi.^[57] „Kršćani nisu dobili samo neograničenu religijsku slobodu, već su imali takođe pravo da idu u vojsku.“^[58]

Generalno gledano ove reforme nisu riješile unutrašnju krizu osmanskog carstva. Naime, novine u zakonu koje su preuzete iz zapadnog sistema nisu mogle da se održe, što je moglo još više da ubrza raspad carstva. Izjednačavanjem muslimana i nemuslimana nametnuo se novi problem, odnosno javilo se pitanje političkog pravnog statusa kršćanskog stanovništva, koje će odigrati presudnu ulogu u budućnosti carstva.

3. Od Hercegovačkog ustanka do Berlinskog kongresa

Do sredine 19. stoljeća proces čiflučenja bio je uglavnom završen. Međutim, reforme su sa sobom donijele i nove poreze koji su pali na leđa seljaka. Visina tih poreza nije bila regulisana zakonom, što je agama^[59] i begovima^[60] omogućilo zloupotrebu njihovih položaja. Naročito je bilo pogođeno kršćansko stanovništvo. „Stanje hrišćana u Bosni i Hercegovini bilo je neizdržljivo. Pokraj svih ranijih obećanja i propisa, oni pred zakonom nisu bili izjednačeni s muslimanima, nego su ostali raja, jedan niži stalež, bez osnovnih građanskih prava. Najveći dio zemlje pripadao je agama, muslimanima. Dok su seljaci muslimani imali svoje zemlje, seljaci hrišćani živeli su kao kmetovi na imanju aga i smatrani su kao večni zakupci zemlje koju su držali. Oni su davali agama trećinu (ponekad i četvrtinu). Porezi nisu bili veliki ali je njihova naplata vršena nepravilno, preko naročitih zakupaca i policijskih organa, koji su tražili više nego što je bilo ugovoreno i kinjili seljake na razne načine.“^[61] Ovakvo stanje seljaka bilo je neizdržljivo, što je rezultiralo brojnim bunama i ustancima. Za vrijeme nemira i buna najveći odjek imao je seljački ustanak 1875 -1878, koji je počeo u Hercegovini, a zatim se ubrzo proširio na teritoriju Bosne. Glavni ciljevi ovog ustanka bili su rušenje postojećeg agrarnog sistema, stvaranje slobodnog seljačkog posjeda, te izlaz iz okova osmanske vlasti, kao i ujedinjenje sa Srbijom i Crnom Gorom.^[62] Seljački nemiri u Bosni i Hercegovini u drugoj polovini 19. stoljeća imali su pored socijalno – ekonomskih razloga svoju pozadinu u strukturi osmanskog društva, odnosno u njenim vjerskim i nacionalnim elementima. Pri tome treba naglasiti da je propagandna mašinerija koja je dolazila iz Srbije i Crne Gore odigrala presudnu ulogu.^[63] Osim toga, velike sile su bile svjesne slabosti osmanskog carstva, te su na sve načine pokušavale da doprinesu njegovom raspadu, te da to iskoriste za svoje geostrateške ciljeve. „Velike sile su takođe putem diplomatskih predstavništva pokušavale da izvrše uticaj na odvijanje situacije u Bosni. Prije svega, Rusija i Austrija su bile zaštitnice pravoslavnog, odnosno katoličkog stanovništva. Uopšte, bilo je oživljavanje obiju crkava primjetno, što se u u broju katoličkih fratara i pravoslavnih popova očitovalo.“^[64]

Hercegovačkim ustankom Srbija je nastojala da ostvari cilj pripajanja Bosne, a Crna Gora Hercegovine. Tako je 1876. godine došlo do rata između Srbije i Crne Gore i Osmanskog carstva. Hercegovački ustanak je donio ogromna razaranja, smrt i raseljavanje stanovništva. Pretpostavlja se da se broj izbjeglica iz Bosne i Hercegovine kretao između 100.000 i 250.000.^[65] “Borba u Crnim Potocima (4. august 1877) između ustanika i Turaka je bila za bosanski ustanak od naročitog značaja. Strašan vojni poraz ustanika i duboka politička promjena u odnosu na ovaj poraz su tako jako djelovali, da ustanak nije nikad više poprimio prijašnje razmjere.”^[66] Intervencijom velikih sila zaključeno je primirje, te su se predstavnici velikih sila sastali u Carigradu (1877) da razmotre problem turskih reformi. „Na toj potkonferenciji (zasjedanju) određeni su uslovi mira između Srbije, Crne Gore i Turske i predloženo rezervisati pravo na autonomiju za Bugarsku i za Bosnu i Hercegovinu. Ugovorena je ispravka crnogorskih granica prema Hercegovini i Albaniji i slobodan pristup moru rekom Bojanom, koja treba da bude plovna u celom svom toku. Za Srbiju je projektovan status quo ante bellum, a jedna mešovita srpsko – turska komisija imala je da izvrši ispravku granica uzevši za demarkacionu liniju korito reke Drine. Bugarsku bi Balkan podelio na dve pokrajine (vilajeta).“^[67]

Austrija je stalno potencirala pitanje ugroženog stanja kršćana u Bosni, te na taj način europskim silama stavila do znanja neophodnost rješavanja ovog problema u osmanskom carstvu. Naime, Austrija je nastojala pridobiti saglasnost ostalih evropskih sila u cilju ostvarenja svojih dalekosežnih planova. Njen glavni cilj na Balkanu je bila Bosna i Hercegovina, čijim bi osvajanjem dobila značajne geostrateške pozicije.

„Pored učvršćenja svog položaja na Jadranskoj obali, Austro – Ugarska je držala da zaposjedanjem BiH postiže i druge ciljeve:

- preduzima veliki korak u ekonomskoj i političkoj ekspanziji ka jugoistoku
- sprječava stvaranje neke velike slavenske države na svojim južnim granicama i osigurava svom kapitalu u pogledu prirodnih bogatstava i općih privrednih potencijala izuzetno značajno područje“^[68]

Da bi osigurala svoje interese na Balkanu, Rusija je odlučila da stupi u rat protiv Turske. Prije svega, trebalo je usaglasiti interese sa Austrijom, te je 1877. godine potpisana Budimpeštanska konvencija. Ovom konvencijom Rusija je dobila mogućnost da napadne Tursku, a Austriji je odobrena intervencija u Bosni i Hercegovini. Takođe je dogovoreno, da u slučaju raspada osmanskog carstva ne smije da dođe do formiranja slavenske države na Balkanu. U aprilu 1877 Rusija je Turskoj objavila rat. Turske snage su u toku rata dovele do totalnog iscrpljenja ruskih postrojbi.^[69] Međutim, turske snage su usljed nedostatka dotoka hrane 10.12.1877 godine kapitulirale. Ruska osvajanja su se nastavila, te je prijetila opasnost da Rusija zauzme Istanbul. Rusija je zahtijevala autonomiju Bugarske i samostalnost Crne Gore, Srbije i Rumunije. Zahtijevala je upravu u Bosni i Hercegovini, te ratno obeštećenje. Zahvaljujući velikom angažmanu Austrougarske, te ulasku engleske flote u Mramorno more, Rusija je primorana na sporazum.^[70]

Tako je u San – Stefanu 3.3.1878, u okolini Carigrada potpisan ugovor, poznat pod nazivom San – Stefanski sporazum.

„Tim ugovorom Rusija je povratila dio Besarabije koji joj je bio oduzet Pariskim ugovorom iz 1856. U naknadu za to Rumuniji je, pored priznanja nezavisnosti, dat jedan dio Dobrudže (čl. 19). Srbiji je takođe priznata nezavisnost i dato proširenje teritorije s Nišem i okolinom i nešto zemljišta prema Kosovu i Novopazarskom Sandžaku. Crnoj Gori je priznata nezavisnost i dato zantno proširenje teritorije prema Bosni i Albaniji, a na istoku do Lima. Bosni i Hercegovini data je autonomija i reforme koje su velike sile odredile na Carigradskoj konferenciji, s izmenama koje budu određene uzajamnim sporazumom između Rusije, Turske i Austro – Ugarske.“^[71]

Jedna od najznačajnijih odluka San – Stefanskog sporazuma je davanje autonomije Bosni i Hercegovini, koja je trebala da bude autonomna provincija Turske, te organizirana na principima austrougarske državne politike. Ovakvim stanjem naročito je bila nezadovoljna Srbija, kojoj je ovim sporazumom uskraćeno pravo na teritoriju Bosne i Hercegovine.^[72] Osim toga veliku pažnju pobudilo je formiranje bugarske države. Veliko negodovanje izražavale su Austro – Ugarska i Engleska, pri čemu je naglašavana veza Rusije i Bugarske, odnosno smatrano je da je ovim ugovorom Rusija stvorila jednu slovensku državu i na taj način proširila svoj uticaj na Balkanu. Austrija je strahovala od Srbije i Crne Gore da će prisvojiti Bosnu i Hercegovinu usljed slabosti Turske,te da će na taj način doći do formiranja jedne jake slovenske države, što nije išlo u prilog austrijskoj politici na Balkanu.

Formiranje i jačanje novih država, prije svega Srbije, Crne Gore i Bugarske donijelo je određenu dozu strepnje velikih sila. Naime, trebalo je povući taktičke poteze koji će doprinijeti proširenju teritorija velikih sila. Sve je to trebalo uskladiti s Turskom, te je na neki način pridobiti na svoju stranu. Austrija je predlagala ulazak svojih trupa u Bosnu i Hercegovinu, te na taj način suzbijanje širenja novonastalih država, kao i očuvanje zajedničkih interesa Turske i Austrije. Engleska je nudila pomoć u borbi protiv Rusije, u slučaju da Rusi napadnu turske teritorije u Aziji. U zauzvrat Turska je odobrila pojedine teritorije Engleskoj na upravu. Rivalstvo između Rusije i Engleske je bilo toliko izraženo da je dostizalo svoj vrhunac.^[73]

„Među njima je prije svega bila Engleska koja je bila za Sredozemno more zainteresirana. Prolaz kroz Suetski kanal, tj. nesmetan put prema Indiji, bio joj je samo pod određenim političkim stanjem zagarantovan, i što je Rusija bila jača tim je ovo stanje bilo ugroženije. Bilo je nemoguće znati, šta se za posljedicu moglo dogoditi; put Engleske prema Aziji je mogao biti zatvoren, ako ruska vojska zauzme Siriju, Egipat i Suetski kanal.“^[74] Od enormnog političkog značaja bio je stav Njemačke. Bilo je očigledno da se Njemačka držala po strani, te da je kao i ostale tadašnje sile vodila paralelne pregovore s ostalim državama u cilju realizacije svojih dalekosežnih planova.

Njemačka je smatrala da za ostvarenje svojih planova mora da ima u vidu planove ostalih europskih sila, te da se težište budućnosti Njemačke treba staviti na način vođenja politike koji će biti dirigovan u odnosu na planove ostalih sila. Odnos prema Turskoj treba da bude sekundaran u odnosu prema ostalim europskim silama.^[75]

Svjestan važnosti odobrenja okupacije Bosne i Hercegovine Andrássy^[76] je temeljno radio na pridobijanju velikih sila na austrijsku stranu. Shodno tome, sklapao je ugovore sa državama koje su igrale odlučujuću ulogu u rješavanju ovog pitanja, te na taj način doprinio učvršćenju odluke velikih sila o ulasku austrijskih trupa u Bosnu i Hercegovinu.

„Andrássy se zadovoljio time da pred otvaranje Berlinskog kongresa, zaključi s Engleskom jedan sporazum koji je Austro – Ugarskoj obezbedio njenu pomoć za ostvarenje koristi već priznatih od strane Rusije. Tim sporazumom Engleska se obavezala da će poraditi da granica kneževine Bugarske ne pređe na jugu i jugo – zapadu preko linije koja ide od vrhova Balkana do reke Morave, da Rusi ne ostanu duže u Bugarskoj od šest meseci i da će potpomoći svaki predlog o Bosni i Hercegovini koji bi Austro – Ugarska iznela pred kongres.“^[77]

4. Pregovori na Berlinskom kongresu

Berlinski kongres je sazvan radi revidiranja San – Stefanskog ugovora( Vorfriede von Stefano), koji je održan 3.3.1878. godine. San – Stefanski sporazum predstavlja, prije svega, sporazum između Rusije i Turske, imajući u vidu da je Rusija bila u ratu protiv Turske (1877), pri čemu je strašno napredovala prema Istanbulu. Da bi spriječile formiranje jedne Rusije, koja je mogla zauzimanjem Istanbula da stekne ulogu svjetskog kontrolora, velike sile, prije svega Engleska i Austrougarska primorale su Rusiju na potpisivanje San – Stefanskog sporazuma. Naime, tim ugovorom došlo je do ugrožavanja evropskih interesnih zona, te je bilo neophodno napraviti ispravke. Cilj ovog kongresa je bio smanjiti, koliko je to bilo moguće, gubitke Osmanskog carstva, te u isto vrijeme onemogućiti jačanje balkanskih država. Naime, trebalo je napraviti ustupke vodećim silama, tako što će teritorije novonastalih država po San – Stefanskom ugovoru biti smanjene. Njemačkoj je data uloga „uspostavljača mira“, te su počele pripreme za održavanje Berlinskog kongresa koji je održan od 13. juna do 13. jula 1878. godine.

„Mjesto zasjedanja bila je palača predsjednika vlade u Wilhelm ulici, bivša palača Radziwill^[78]. Sedam velikih sila su bile zastupljene, u redoslijedu francuskog alfabeta – Njemačka, Austrougarska, Francuska, Engleska, Italija, Rusija i Turska. Za postojeća pitanja saslušani su i delegati Grčke, Rumunije i Persije, ali bez prava glasanja.“^[79]

Abbildung in dieser Leseprobe nicht enthalten

Slika 1

Bizmarck je želio da se na ovom kongresu riješi pitanje balkanskih zemalja. Austrougaarska je željela okupirati Bosnu i Hercegovinu, čime Italija nije bila oduševljena. Engleska je imala u planu dobiti Kipar, a Grčka je željela proširiti svoje granice na sjeveru. Rusija je sve svoje nade polagala u Bugarsku.^[80] Stvaranje velike Bugarske pod ruskom kontrolom, koja je trebala da se prostire od Dunava do Egejskog mora, ugrožavalo je ravnotežu interesa na Balkanu.^[81] Bugarska je predstavljala državu koja bi mogla u skorijoj budućnosti da pomrsi račune velikih sila. Iz navedenih razloga predloženo je da se Bugarska podijeli na dva dijela. Zagovarač ove ideje bila je Engleska, koja je imala za plan da oslabi ruske uticaje na Balkanu. Protiv ove ideje energično je ustala Rusija, pozivajući se na zaštitu hrišćanskog stanovništva na Balkanu, koje je po izjavama ruskih predstavnika bilo ugnjetavano od strane turskih vladara. Izabrana je komisija koja je donijela zvaničnu odluku po pitanju bugarskog problema.

„Već na četvrtoj sjednici 22. juna lord Salisbury je ozvaničio prve odluke komisije. Po tome, je Bugarska podijeljena na sjeverno i južno područje, od kojih je sjeverno bilo pod upravom sultana.“^[82] Nakon par mjeseci ruske trupe su se morale povući iz Bugarske, čime je riješeno pitanje Bugarske.

Berlinski kongres imao je za zadatak da riješi pitanje Bosne i Hercegovine. Naime, austrijski ministar vanjskih poslova Andrássy je iznio svoje mišljenje po pitanju Bosne i Hercegovine, pri čemu je naglasio da ustanci u BiH prijete susjednim granicama Monarhije, a samim tim ugrožavaju generalno gledano evropske interese.

Turski predstavnici su se protivili ovakvom stavu Andrássya, stavljajući do znanja da je Carstvo dovoljno jako da sprovede reforme u Bosni i Hercegovini, te osigura mir. Međutim, zbog tajno potpisanog sporazuma sa Austrougarskom Engleska je podržala Andrássyevu ideju, kojoj su nakon toga bili naklonjene i ostale evropske sile. Turska je bila prisiljena da žrtvuje Bosnu i Hercegovinu.^[83] Nakon toga, Andrassy je potpisao protokol slijedećeg sadržaja:

„Na temelju izražene želje turskih zastupnika obavezuju se zastupnici vlade Austrougarske, da prava sultana nad provincijom Bosnom i Hercegovinom neće biti ugrožena, te da će okupacija biti provizorno posmatrana, kao i da će doći do usaglašavanja oko detalja okupacije između ovih dviju vlada.“^[84] (Berlin, den 13. Juli 1878).

Članom XXV Berlinskog ugovora Austorugarskoj je dato pravo da okupira Bosnu i Hercegovinu. Takođe joj je odobreno da u području Novopazarskog sandžaka stacionira jedan određeni broj vojnog kadra, o čemu je naknadno sa Turskom trebalo pregovarati.^[85] Ovim činom riješeno je pitanje Bosne i Hercegovine na Berlinskom kongresu.

Takođe treba istaći da su odredbama Berlinskog kongresa Rumunija i Crna Gora dobile nezavisnost. Grčka je proširila svoje granice prema sjeveru, Rusija je dobila Besarabiju a Engleskoj je obećan Kipar. Bugarska je ostala kao provincija istočna Rumelija u sastavu Turske, ali je na prijedlog Engleske dobila autonomnu upravu pod vođstvom kršćanskog guvernera.^[86] Berlinski kongres je osim toga svojim odredbama ostavio neizbrisiv trag u historiji.

„Srednjoročno Berlinski kongres je omogućio održanje osmanskog carstva u Evropi do Prvog balkanskog rata (1912/1913), odnosno generalno gledano do kraja Prvog svjetskog rata. Berlinski kongres je donio po pitanju južnoslavenskog nacionalnog pokreta mnogo pozitivnosti, koja se prije svega ogledala u statusu suverenosti, koja je po pitanju Srbije i Crne Gore bila ograničena. Okupacija Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske, nakon koje je uslijedila aneksija, usmjerila je energiju južnoslavenskog nacionalnog pokreta protiv Monarhije, što je imalo za posljedicu aneksionu krizu, balkanske ratove, te atentat u Sarajevu što je bio uvod u Prvi svjetski rat.“^[87]

5. Okupacija Bosne i Hercegovine

25 članom Berlinskog ugovora od 1878 odlučeno je da provincije Bosnu i Hercegovinu okupira Austrougarska. Ministar spoljnih poslova grof Andrássy je smatrao da će okupacija proteći brzo i sa malo uloženog truda. Das Fremdenblatt schrieb am 14. Juli 1878: „Svaki građanin države mora grofu Andrássyu biti zahvalan, jer mu je uspjelo budućnost Austrougarske bez prolijevanja krvi osigurati.“^[88]

Austrougarska diplomatija na čelu sa generalnim konzulom Conrad von Wassitschom^[89] je već duže vrijeme radila na pripremama zauzimanja Bosne i Hercegovine. Prije svega, Wassitsch je imao svoje pomagače na domaćem teritoriju, tako da je austrougarska vlada uvijek raspolagala sa svježim informacijama o dešavanjima u Bosni i Hercegovini. Kakvo je stanje vladalo pred samu okupaciju svjedoči i izvještaj konzula Wassitscha koji je uputio grofu Andrássyu:

„Razgovarao sam sa Mehmed - begom Kapetanovićem^[90], koji mi je već godinama poznat kao bosanski patriot i pristalica aneksije od strane Austrougarske. Uostalom, on bi trebao osigurati prijem austrougarskih trupa u Bosni i Hercegovini na najboljem nivou.“^[91]

Raspoloženje narodnih masa je bilo različito, pri čemu su katolici mogli da se nadaju jednom boljem položaju, imajući u vidu da za vrijeme turske vlasti nisu imali gotovo nikakva prava. S druge strane, pravoslavni dio stanovništva priželjkivao je rješenje sa srpske strane, dok je među muslimanskom masom vladao strah, naročito u pogledu vjerskog ispoljavanja.^[92]

Međutim, Andrássyeve pretpostavke o mirnom ulazu austrougarskih trupa nisu bile opravdane, te je došlo do velikog otpora stanovništva.

„Muslimani su se naoružali i pred zgradom vlade i džamijama došlo je do demonstracija. Jedan od glavnih vođa bio je Salih efendija Hadži Lojo, koji je vršio prepade na kršćansko stanovništvo.“^[93] Hadži Lojo^[94] je radio na organizovanju stanovništva, kao i na širenju parole da otpor okupatoru mora biti pružen zajedničkim snagama muslimansko – kršćanske saradnje. U cilju toga formirana je Narodna vlada, kao tijelo koje je trebalo da upravlja masama. Na čelu austrijskih snaga stajali su baron Josip Filipović^[95] i podmaršal Stevan Jovanović^[96].^[97]

Vrijedno spomena je i pismo koje je grof Andrássy uputio grofu Zichy-ju, u kojem je sadržana proklamacija stanovništvu Bosne i Hercegovine, pri čemu se naglašava da austrougarske trupe ne dolaze kao neprijatelji, već kao prijatelji koji su zabrinuti opštim stanjem koje vlada zadnjim godinama u Bosni i Hercegovini, te su samim tim ugroženi i interesi Austrougarske. Između ostalog se navodi pravo domaćeg stanovništva na zadržavanje postojećih zakona, te da neće biti traženi neisplaćeni zaostaci. Isto tako biće omogućeno slobodno ispovijedanje vjere.^[98]

U borbama na austrougarskoj strani učestvovalo je oko 200.000 vojnika, dok je na suprotnoj strani bilo oko 79.200 ustanika, te oko 13.800 vojnika iz regularnih turskih trupa. Pri tome je na austro ugarskoj strani 946 vojnika i oficira izgubilo živote, a oko 4000 je bilo povrijeđeno.^[99] „Osvajanjem Sarajeva 19. augusta, kao i uzimanjem Bihaća 10. septembra 1878. godine došlo je do kraja borbi; u oktobru je došlo do povlačenja trupa, poslije čega je u Sarajevu uspostavljena generalna komanda.“^[100]

U prvoj fazi okupacije najznačajniji pregovarač u redovima domaćeg stanovništva bio je Fra Grga Martić^[101], koji je zajedno sa ostalim predstavnicima (imena dostupna na istoj stranici kao i citat koji slijedi) potpisao počasnu povelju , u kojoj se naglašava zahvalnost bosanskog naroda prema austrougarskoj upravi, koja je prekinula tursko ugnjetavanje, te treba da uspostavi red i mir.^[102]

[...]

---

^[1] Haselsteiner Horst: Projekt – Die ethnische und konfesionelle Struktur Bosnien – Herzegowina 1850-1918. Wien 1997, str. 3 „Bosnien – Herzegowina wird das erste Mal im Werk „De administrando imperio“ Konstantin Porphyrogenetos als Gebiet im Oberlauf des Flusses Bosna erwähnt.“

^[2] Enciklopedija Jugoslavije. 2 Bosna – Dio. Zagreb MCMLVI, str. 1

^[3] Muhamed Filipović: Bosna i Hercegovina – najvažnije geografske, demografske, historijske, kulturne i političke činjenice. Sarajevo 1997, str. 16

^[4] Enciklopedija Jugoslavije. 2 Bosna – Dio. Zagreb MCMLVI, str. 1

^[5] Malcolm Noel: Povijest Bosne. Zagreb – Sarajevo 1995, str. 4

^[6] Vidi Noel: Povijest Bosne. Zagreb – Sarajevo 1995, str. 4-7

^[7] Malcolm Noel: Povijest Bosne. Zagreb – Sarajevo 1995, str. 3

^[8] Jordanus, Jordanes oder Jornandes lebte in der Mitte des sechsten Jahrhunderts. Wann er starb, weiß man nichts. Jordan Johann: Jordanes´ Leben und Schriften. Ansbach 1843, str. 1

^[9] Prokopios von Kaisareia – wurde um 500 in Kaisareia in Palästina geboren. Todesjahr des Prokopios ist unbekannt. Prokopios zählt zu den bekanntesten Historiker und Philosophen der Welt. Brodka Dariusz: Die Geschichtsphilosophie in der spätantiken Historiographie. Frankfurt am Main 2004, str. 14 f.

^[10] Vladimir Ćorović: Istorija Jugoslavije. Beograd 1933, str. 5

^[11] Malcolm Noel: Povijest Bosne. Zagreb – Sarajevo 1995, str. 9

^[12] Vidi Filipović: Bosna i Hercegovina – najvažnije geografske, demografske, historijske, kulturne i političke činjenice. Sarajevo 1997, str. 25-29

^[13] Fadil Ekmečić: Bosna. Kratka popularna povijest. Paris 1994, str. 39 f.

^[14] spahija – posjednik timara, koji je dužan u slučaju rata da ide u vojsku. Vidi Škaljić Abdulah: Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Sarajevo 1989, str. 570

^[15] Malcolm Noel: Povijest Bosne. Zagreb – Sarajevo 1995, str. 61

^[16] timar – feudalni posjed. Vidi Škaljić Abdulah: Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Sarajevo 1989, str. 617

^[17] Tepić Ibrahim: Bosna i Hercegovina od najstarijih vremena do kraja Drugog svjetskog rata. Sarajevo 1998, str. 100

^[18] harač – glavarina, vrsta ličnog poreza. Vidi Škaljić Abdulah: Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Sarajevo 1989, str. 312

^[19] čiftluk – vrsta feudalnog posjeda. . Vidi Škaljić Abdulah: Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Sarajevo 1989, str. 174

^[20] Vidi Noel: Povijest Bosne. Zagreb – Sarajevo 1995, str. 64 f.

^[21] kadija – šerijatski sudija. Vidi Škaljić Abdulah: Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Sarajevo 1989, str. 378

^[22] kadiluk – nadležno područje jednog kadije. Vidi Škaljić Abdulah: Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Sarajevo 1989, str. 378

^[23] sandžak – oblast ili okružje. Vidi Škaljić Abdulah: Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Sarajevo 1989, str. 548

^[24] ejalet – pokrajina, provincija. Vidi Škaljić Abdulah: Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Sarajevo 1989, str.641

^[25] Malcolm Noel: Povijest Bosne. Zagreb – Sarajevo 1995, str. 67

^[26] nahija – župa , upravna jedinica. Vidi Škaljić Abdulah: Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Sarajevo 1989, str. 483

^[27] vilajet – teritorija jednog valije (upravnika). Vidi Škaljić Abdulah: Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Sarajevo 1989, str.641

^[28] Vidi Šabanović Hazim: Bosanski pašaluk. Postanak i upravna podjela. Sarajevo 1959, str. 110 f.

^[29] beglerbegluk – oblast u Turskoj carevini kojom je upravljao beglerbeg (vrhovni vojni i civilni zapovjednik). Vidi Škaljić Abdulah: Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Sarajevo 1989, str.130

^[30] Tepić Ibrahim: Bosna i Hercegovina od najstarijih vremena do kraja Drugog svjetskog rata. Sarajevo 1998, str.126

^[31] Šabanović Hazim: Bosanski pašaluk. Postanak i upravna podjela. Sarajevo 1959, str.77

^[32] ferman – sultanova naredba. Vidi Škaljić Abdulah: Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Sarajevo 1989, str. 280

^[33] Vidi Sućeska Avdo: Bošnjaci u osmanskoj državi. Sarajevo 1995, str.8

^[34] čiflučenje – uzimanje poreza sa feudalnog posjeda, odnosno čifluka. Vidi Škaljić Abdulah: Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Sarajevo 1989, str. 174

^[35] Vidi Enciklopedija Jugoslavije. 2 Bosna – Dio. Zagreb MCMLVI, str.48

^[36] raja – podanici u Turskoj carevini. Vidi Škaljić Abdulah: Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Sarajevo 1989, str. 530

^[37] tapija – javna isprava o vlasničkom pravu na nekretnini. Vidi Škaljić Abdulah: Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Sarajevo 1989, str. 600

^[38] Aličić Ahmed S.: Pokret za autonomiju Bosne od 1831. do 1832. Godine, Sarajevo 1996, str.45-49

^[39] čifluk-sahibija – gospodar čifluka. Vidi Škaljić Abdulah: Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Sarajevo 1989, str. 174

^[40] čifčija – radnik na feudalnom posjedu, odnosno čifluku. Vidi Škaljić Abdulah: Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Sarajevo 1989, str. 174

^[41] Imamović Mustafa: Historija Bošnjaka. Sarajevo 1998, str. 339

^[42] Stadtmüller Georg: Geschichte Südosteuropas. Wien 1950, str.335 „Seit dem Anfange des 17. Jahrhunderts begann der Einfluß der Zentralgewalt in den Provinzen nahezu völlig zusammenzubrechen, und die Rebellionen der Provinzstatthalter wurden fast zur Regel.“

^[43] ajani –funkcioneri lokalne uprave. Vidi Škaljić Abdulah: Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Sarajevo 1989, str. 76

^[44] kapetani – upravnici kapetanija, odnosno pojedinih oblasti. Vidi Škaljić Abdulah: Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Sarajevo 1989, str. 392

^[45] Vidi Sućeska Avdo: Bošnjaci u osmanskoj državi. Sarajevo 1995, str. 26

^[46] Stadtmüller Georg: Geschichte Südosteuropas. Wien 1950, str.336 „Die Armee verfiel, der Sollbestand stand nur noch auf dem Papier. Das Janitscharenkorps, dieser Kern der Armee, verlor seinen Elitencharakter. Es wurde eine Prätorianergarde, die der eigenen Regierung gefährlicher war als dem äusseren Feind.“

^[47] Vidi Stadtmüller Georg: Geschichte Südosteuropas. Wien 1950, str.338

^[48] Agilolf Keßelring: Wegweiser zur Geschichte Bosnien – Herzegowina. Paderborn 2005, str.19 „Als Sultan Mahmut II. (1808-1839) im Jahre 1826 die Aufstellung neuer Truppen ankündigte, kam es zu einem Aufstand der Janitscharen in Instanbul, der jedoch niedergeschlagen werden konnte und zur Vernichtung der Korps führte.“

^[49] Sućeska Avdo: Bošnjaci u osmanskoj državi. Sarajevo 1995, str.33

^[50] Gradaščevića Husein-kapetan (1802-1834), vođa antireformnog pokreta. Enciklopedija Jugoslavije 3 Dip-Hiđ. Zagreb MCMLVIII,str. 532

^[51] Haselsteiner Horst: Projekt – Die ethnische und konfesionelle Struktur Bosnien – Herzegowina 1850-1918. Wien 1997, str.56-57 „Die unzufriedene Kapitäne versammelten sich in Tuzla zu Besprechungen, die vom 2. Jänner bis zum 5. Februar 1831 dauerten. [...] Es sollte die Einführung des neuen Millitärwesens eingestellt werden, die bosnische Statthalterei abgeschaft, die Autonomie Bosnien mit einem heimischen Mann an der Spitze erlaubt werden. [...] Zum Führer der Bewegung in Bosnien wurde der Kapitän aus Gradačac Husein - beg Gradaščević gewählt.[...] In einigen Schlachten im Mai und Juli 1932 zerschlug der Statthalter des Sultans den bewaffneten Aufstand der Autonomiebewegung Bosniens.“

^[52] Agilolf Keßelring: Wegweiser zur Geschichte Bosnien – Herzegowina. Paderborn 2005, str.20 „Die Kapetane – einst Stütze der osmanischen Zentralmacht in Bosnien – hatten sich zu unzuverlässigen Partnern entwickelt, so dass diese Institution 1835 abgeschaft wurde.“

^[53] Hatt – i- Serif od Gülhane – svečana povelja kojom su nagoviještene reforme u Turskoj carevini. Vidi Škaljić Abdulah: Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Sarajevo 1989, str. 320

^[54] Vidi Hösch Edgar: Geschichte der Balkanländer. München 1999, str.122

^[55] Haselsteiner Horst: Projekt – Die ethnische und konfesionelle Struktur Bosnien – Herzegowina 1850-1918. Wien 1997, str.58 „Mit diesem Akt wurde das millitärfeudale System aufgehoben und fundamentale Grundlagen für den Aufbau bürgerlicher Institutionen geschaffen.[...] Das feudale Lehen wurde abgeschafft und damit auch alle daraus erwachsenen Verhältnisse.“

^[56] Hatt – i – Hamayun - svečana povelja kojom su nagoviještene reforme u Turskoj carevini. Vidi Škaljić Abdulah: Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Sarajevo 1989, str. 320

^[57] Vidi Hösch Edgar: Geschichte der Balkanländer. München 1999, str.126

^[58] Agilolf Keßelring: Wegweiser zur Geschichte Bosnien – Herzegowina. Paderborn 2005, str.21 „Die Christen erhielten nicht nur die uneingeschränkte Religionsfreiheit, sondern sollten künftig sowohl alle Zivilämter bekleiden als auch in den Millitärdienst eintreten können.“

^[59] aga – gazda. Vidi Škaljić Abdulah: Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Sarajevo 1989, str. 72

^[60] beg – plemić. Vidi Škaljić Abdulah: Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Sarajevo 1989, str. 129

^[61] Jakšić Grgur: Bosna i Hercegovina na Berlinskom kongresu. Beograd 1955, str. 4

^[62] Vidi Tepić Ibrahim: Bosna i Hercegovina od najstarijih vremena do kraja Drugog svjetskog rata. Sarajevo 1998, str.208

^[63] Vidi Haselsteiner Horst: Projekt – Die ethnische und konfesionelle Struktur Bosnien – Herzegowina 1850-1918. Wien 1997, str.64 f.

^[64] Agilolf Keßelring: Wegweiser zur Geschichte Bosnien – Herzegowina. Paderborn 2005, str.23 „Auch versuchten die Großmächte, über ihre diplomatische Vertretungen Einfluß auf die Entwicklungen in Bosnien zu nehmen. Hierbei sahen sich Russland und Österreich als Schutzmächte für die orthodoxe bzw. katholische Bevölkerung. Insgesamt war eine Belebung der beiden christlichen Kirchen zu beobachten, was sich an der steigenden Zahl katholischer Priester und orthodoxer Popen sowie dem Bau neuer Schulen und Kirchen zeigte.“

^[65] Vidi Noel Malcolm: Povijest Bosne. Zagreb – Sarajevo 1995, str. 179 f.

^[66] Ekmečić Milorad: Der Aufstand in Bosnien. Graz 1974, str. 368 „Der Kampf an den Crni Potoci (4. August 1877) zwischen Aufständischen und Türken war für den bosnischen Aufstand von besonderer Bedeutung. Die furchtbare millitärische Niederlage der Aufständischen und die tiefe politische Veränderung im Anschluß an diese Niederlage wirkten sich so stark aus, daß seither der Aufstand nie mehr das frühere Ausmaß erreichte.“

^[67] Jakšić Grgur: Bosna i Hercegovina na Berlinskom kongresu. Beograd 1955, str. 15 f.

^[68] Imamović Mustafa: Historija Bošnjaka. Sarajevo 1998, str. 345 f.

^[69] Vidi Haselsteiner Horst: Projekt – Die ethnische und konfesionelle Struktur Bosnien – Herzegowina 1850-1918. Wien 1997, str.111 f.

^[70] Vidi Hösch Edgar: Geschichte der Balkanländer. München 1999, str.135

^[71] Jakšić Grgur: Bosna i Hercegovina na Berlinskom kongresu. Beograd 1955, str. 20

^[72] Vidi Theodor von Sosnosky: Die Balkanpolitik Österreich – Ungarns seit 1866. Stuttgart 1913, str. 166 f.

^[73] Vidi Jakšić: Bosna i Hercegovina na Berlinskom kongresu. Beograd 1955, str.23 ff.

^[74] Gundermann Iselin: Berlin als Kongreßstadt 1878. Berlin 1978, str. 23 „Unter ihnen war es vor allem England, das an den Mittelmeerverhältnissen interessiert sein mußte: Die Durchfahrt durch den Suezkanal, d.h. der ungehinderte Seeweg nach Indien, war ihm nur unter ausgewogenen politischen Konstellationen garantiert, und je stärker Rußland wurde, desto mehr sah es diese bedroht: Es sei unmöglich zu wissen, was in der Folge geschehen könnte; der Weg Englands nach Asien könne geschlossen werden, eine russische Armee Syrien passieren, Ägypten und den Suez – Kanal besetzen.“

^[75] Vidi Gundermann Iselin: Berlin als Kongreßstadt 1878. Berlin 1978, str.25 f.

^[76] Julius Gyula Andrássy wurde am 3. März 1823 in der Stadt Košice (deutsch Kaschau, ungarisch Kassa) , im ungarischen Oberland,geboren. Zwischen 1871 – 1879 war der Andrássy Außenminister der Doppelmonarchie. Vidi Demiröz Gülsen: Graf Julius Andrassy und seine bosnische Politik. Wien 2006, str.40

^[77] Jakšić Grgur: Bosna i Hercegovina na Berlinskom kongresu. Beograd 1955, str. 37 f.

^[78] Palais Radziwill – seit 1878 Amtssitz des Reichskanzlers. Vidi Geiss Imanuel: Der Berliner Kongreß 1878. Boppard am Rhein 1978, str. XXVIII

^[79] Geiss Imanuel: Der Berliner Kongreß 1878. Boppard am Rhein 1978, str. XXVIII „Tagungsort war das gerade neubezogene Reichskanzlerpalais in der Wilhelmstraße, das ehemalige Radziwillsche Palais. Sieben Großmächte waren vertreten, in der Reihenfolge des französischen Alphabets – Deutschland, Österreich – Ungarn, Frankreich, Großbritanien, Italien, Rußland, die Türkei. Zu sie betreffenden Fragen wurden außerdem Delegierte Griechendlands, Rumäniens und Persiens vom Kongreß angehört, ohne Stimmrecht zu haben.“

^[80] Vidi Demiröz Gülsen: Graf Julius Andrássy und seine bosnische Politik. Wien 2006, str. 85

^[81] Vidi Baumgart Winfried: Europäisches Konzert und nationale Bewegung. Internationale Beziehungen 1830 – 1878, Wien 1999, str.424 f.

^[82] Gundermann Iselin: Berlin als Kongreßstadt 1878. Berlin 1978, str. 87 „Bereits in der 4. Sitzung, am 22. Juni; legte Lord Salisbury die ersten Kommissionsbeschlüsse vor. Danach wurde Bulgarien, wie bereits vorgeschlagen, in ein nördliches und ein südliches Gebiet geteilt, von denen das nördliche als autonomes Fürstentum unter der Suzeränität des Sultans stehen sollte.“

^[83] Vidi Demiröz Gülsen: Graf Julius Andrassy und seine bosnische Politik. Wien 2006, str. 88 f.

^[84] Maiwald Serge: Der Berliner Kongreß 1878 und das Völkerrecht. Die Lösung des Balkanproblems im 19. Jahrhundert, Stuttgart 1948, str. 59 f. „Aufgrund des von den ottomanischen Bevollmächtigen im Namen ihrer Regierung geäußerten Wunsches erklären die österreichisch – ungarischen Bevollmächtigen im Namen der Regierung Seiner k. u. k. apostolischen Majestät, dass die Souveränitätsrechte Seiner Kaiserlichen Majästet des Sultans über die Provinzen Bosnien und Herzegowina in keiner Weise durch die Tatsache der Okkupation berührt werden sollen, von der in dem auf diese Provinzen sich beziehenden Artikel des Vertrages die Rede ist, der heute zur Unterzeichung gelangt, dass ferner die Okkupation als eine provisorische zu betrachte sei und dass ein vorläufiges Abkommen über die Einzelheiten der Okkupation unmittelbar nach Schluss des Kongresses zwischen den beiden Regierungen zustande kommen wird.“

^[85] Vidi Haselsteiner Horst: Projekt – Die ethnische und konfesionelle Struktur Bosnien – Herzegowina 1850-1918. Wien 1997, str.114

^[86] Vidi Fournier August: Wie wir zu Bosnien kamen. Wien 1909, str.64 ff.

^[87] Geiss Imanuel: Der Berliner Kongreß 1878. Boppard am Rhein 1978, str. XXV „Mittelfristig bewirkte der Berliner Kongreß die Erhaltung des Osmanischen Reichs, in Europa bis zum 1. Balkankrieg (1912/1913), insgesamt bis zum Ende des 1. Weltkriegs. Für die südslawische Nationalbewegung brachte Berliner Kongreß, vorbereitet durch San – Stefano, den ersten, von Europa völkerrechtlich auch anerkannten Durchbruch zur vollen Souverenität, wenn auch noch auf beschränkter territorialer Basis für Serbien und Montenegro. Die Okkupation Bosniens und Herzegowina durch Österreich – Ungarn, der 30 Jahre später die Anexion folgte (1908), lenkte die Energien der südslawischen Nationalbeweegung, (erst recht nach der fast völligen Verdrängung der Türkei aus der Balkanhalbinsel im 1. Balkankrieg (1912/1913) später überwiegend gegen die Donaumonarchie: Bosnische Annexionkrise, Balkankriege und Attentat von Sarajevo) mündete in den 1. Weltkrieg ein.“

^[88] Fremdenblatt, 14. Juli 1878 „Jeder Bürger des Reiches muss dem Grafen Andrassy dankbar sein, dem es gelungen ist, die Zukunft Österreich – Ungarns ohne Opfer an Blut sicherzustellen.“

^[89] Conrad von Wassitsch – generalni konzul Austrougarske u Bosni i Hercegovine

^[90] Kapetanović Ljubušak Mehmed – beg (1839-1902), član turskog parlamenta u Bosni i Hercegovini. Enciklopedija Jugoslavije 5 Jugos-Mak. Zagreb MCMLXII, str. 190

^[91] Izvještaj generalnog konzula Wassitscha ministru vanjkih poslova Andrássyu, 7. jula 1878. godine, broj 40, Sarajevo, cit. prema Gavranović B.: Bosna i Hercegovina u doba austrougarske okupacije 1878. godine. Sarajevo 1973, str. 170. „Ich sprach daher noch am Abende des 3ten d. Mts. mit Mehmed Beg Kapetanović, dessen Gütter in Ljubuschki und Bihać liegen, und der mir seit vielen Jahren als ein aufgeklärter bosnischer Patriot und Anhänger der Anexion an Österreich – Ungarn bekannt ist. Derselbe versicherte mich, dass er aus allen Kräften dafür sorgen werde, dass unsere Truppen in Bosnien und Herzegowina bestens empfangen werden.“

^[92] Vidi Hüttl – Hubert E.: Das okkupierte Bosnien huldigt Franz Joseph I. Biblos 56, 2007, str. 49

^[93] Čupić Amrein Martha M.: Die Oposition gegen die österreichisch – ungarische Herrschaft in Bosnien – Herzegowina (1878-1914). Bern 1987, str.25 „Die Moslems bewaffneten sich und vor dem Regierungsgebäude und den Moscheen fanden Demonstrationen statt. Einer der Hauptanführer war Salih Effendi Hadži Lojo, der seit 1876 als Abenteurer und Straßenräuber durch das Land gezogen war und dabei Überfälle auf die christliche Landbevölkerung verübt hatte.“

^[94] Hadži Lojo – der bekannteste Aufständische. Wehle P.: Sprechen Sie Wienerisch? Wien 1980, str. 152

^[95] Josef Frh. Philippovich von Philippsberg, (1819-1889), Feldzeugmeister. Österreichisches biographisches Lexikon 1815-1950, Bd. 8 (Lfg. 36), str. 44 f.

^[96] Stephan Frh. von Jovanović (1828-1885), general. Österreichisches biographisches Lexikon 1815-1950, Bd. 3 (Lfg.12), str. 138

^[97] Vidi Tepić Ibrahim: Bosna i Hercegovina od najstarijih vremena do kraja Drugog svjetskog rata. Sarajevo 1998, str.212

^[98] Vidi Izvještaj grofa Andrássya grofu Zichy-ju, 29.jula 1878. godine, broj 110, Beč, cit. prema Gavranović B.: Bosna i Hercegovina u doba austrougarske okupacije 1878. godine. Sarajevo 1973, str. 256

^[99] Vidi Čupić Amrein Martha M.: Die Oposition gegen die österreichisch – ungarische Herrschaft in Bosnien – Herzegowina (1878-1914). Bern 1987, str. 28

^[100] Heuberger Valeria: Projekt – Die ethnische und konfesionelle Struktur Bosnien – Herzegowina 1850-1994. Abschlußbericht: Bosnien – Herzegowina 1878-1910. Wien 1996, str.3 „Die Eroberung von Sarajevo am 19. august sowie die Einnahme von Bihać am 10. September 1878 leiteten schließlich das Ende der Kampfhandlungen ein; im Oktober erfolgte dann der Beginn des Truppenrückzugs, nachdem in Sarajevo ein Generalkomando eingerichtet worden war.“

^[101] Grgo (Grga) Martić (1822-1905), franjevac. Österreichisches biographisches Lexikon 1815-1950, Bd. 6, str. 112 f.

^[102] Vidi Originalno pismo zahvalnosti dostupno u Hüttl – Hubert E.: Das okkupierte Bosnien huldigt Franz Joseph I. Biblos 56, 2007, str. 53