Sažeti pregled tranzicionih procesa tokom devedestih godina i stalna kritička distanca (1)
Nakon i formalnog raskida sa SPS-om u novembru 1992. godine, svoju profesinalnu aktivnost jednim delom usmerio sam ka univerziteskoj nastavi a glavnina angažovanja bili su mi primenjeno-istraživaki i publicistički poslovi u okviru Financing Centra u Novom Sada. To je u velikoj meri uključivalo i tranzicione poslove, razume na način kako su ih kanalisale političke, zakonodavne i tranzicione vlasti. Iskustvo iz njihovog obavljanja, pomoglo mi je da krajem 1999. godine napišem i objavim rad koji se može smatrati mojim viđenjem privatizacione aktivnost tokom devedesetig godina. U nastaku dajem nešto skraćenu verziju tog rada/pregleda. Smatran to korisnim, zbog toga da bi se videlo da ti procesi jesu bili tranzicioni – ili u smislu činjenje ili nečinje (opstruisanja); u oba slučaja ne mogu a da ne budu relevantni i sa stanovišta razumevanja i stanovišta uticaja na sadašnju sumornu ekonomske stvarnost Srbije.
U ovom teksu korišteni su neki delovi iz knjige prof. dr Stanka Radmilovića, OPORAVAK I RAZVOJ... iz "suve drenovine" samo zajedno sa svetom, iz septembra 1999. i članka u časopisu FINANCING oktobar 1999.
U poslednjih nekoliko meseci te 1999.godine mogle su se sa zvaničnih mesta čuti ocene da svojinska transformacija nema ni približno onaj tempo i širinu koji su gromoglasno najavljivani u vreme pripreme, usvajanja i promocije sadašnjeg koncepta svojinske transformacije. Odjednom (!) se došlo do zaključka da za "svojinsku transformaciju" nije, zapravo, niko zainteresovan - ni menadžment, ni zaposleni, ni sindikati... Državni i politički organi se ne potenciraju, ali se to valjda podrazumeva.
Možda kao rezultat toga, iz desnog koalicionog bloka vlade Republike Srbije ponovo je isticana potreba izmene i dopune zakonskih propisa, tj. koncipiranje i ulazak u već petu fazu svojinske transformacije na ovim prostorima, čija bi osnovna karakteristika bila napuštanje fakultativnosti i neobaveznosti. Iz druga dva (leva) koaliciona bloka dosta dugo nije bilo nikakvih indicija, da bi se oglasili tek početkom oktobra na konferenciji na štampu. Iz onog što se moglo razumeti reč je samo o nekim kozmetičkim promenama i dopunama postojećeg koncepta: kao što se moglo i očekivati, nije pominjana obaveznost ili oročenost procesa svojinske transformacije već pre svega izmene u pravcu pojednostavljene procedure; istaknuto je da se brza privatizacija ne može očekivati
Sažeti pregled tranzicionih procesa tokom devedestih godina i stalna kritička distanca (1)
P.S. Aktuelni (sa današnje vremenske distance)
Nakon i formalnog raskida sa SPS-om u novembru 1992. godine, svoju profesinalnu aktivnost jednim delom usmerio sam ka univerziteskoj nastavi a glavnina angažovanja bili su mi primenjeno-istraživaki i publicistički poslovi u okviru Financing Centra u Novom Sada. To je u velikoj meri uključivalo i tranzicione poslove, razume na način kako su ih kanalisale političke, zakonodavne i tranzicione vlasti. Iskustvo iz njihovog obavljanja, pomoglo mi je da krajem 1999. godine napišem i objavim rad koji se može smatrati mojim viđenjem privatizacione aktivnost tokom devedesetig godina. U nastaku dajem nešto skraćenu verziju tog rada/pregleda. Smatran to korisnim, zbog toga da bi se videlo da ti procesi jesu bili tranzicioni – ili u smislu činjenje ili nečinje (opstruisanja); u oba slučaja ne mogu a da ne budu relevantni i sa stanovišta razumevanja i stanovišta uticaja na sadašnju sumornu ekonomske stvarnost Srbije.
U ovom teksu korišteni su neki delovi iz knjige prof. dr Stanka Radmilovića, OPORAVAK I RAZVOJ... iz "suve drenovine" samo zajedno sa svetom, iz septembra 1999. i članka u časopisu FINANCING oktobar 1999.
U poslednjih nekoliko meseci te 1999.godine mogle su se sa zvaničnih mesta čuti ocene da svojinska transformacija nema ni približno onaj tempo i širinu koji su gromoglasno najavljivani u vreme pripreme, usvajanja i promocije sadašnjeg koncepta svojinske transformacije. Odjednom (!) se došlo do zaključka da za "svojinsku transformaciju" nije, zapravo, niko zainteresovan - ni menadžment, ni zaposleni, ni sindikati... Državni i politički organi se ne potenciraju, ali se to valjda podrazumeva.
Možda kao rezultat toga, iz desnog koalicionog bloka vlade Republike Srbije ponovo je isticana potreba izmene i dopune zakonskih propisa, tj. koncipiranje i ulazak u već petu fazu svojinske transformacije na ovim prostorima, čija bi osnovna karakteristika bila napuštanje fakultativnosti i neobaveznosti. Iz druga dva (leva) koaliciona bloka dosta dugo nije bilo nikakvih indicija, da bi se oglasili tek početkom oktobra na konferenciji na štampu. Iz onog što se moglo razumeti reč je samo o nekim kozmetičkim promenama i dopunama postojećeg koncepta: kao što se moglo i očekivati, nije pominjana obaveznost ili oročenost procesa svojinske transformacije već pre svega izmene u pravcu pojednostavljene procedure; istaknuto je da se brza privatizacija ne može očekivati kod 75 velikih preduzeća koja podležu posebnom postupku.
Rezistentan odnos prema tranziciji u integralni tržišni sistem, opstrukcije i konceptualna lutanja
Kad je 1988. godine konačno sazrelo uverenje - tako se barem činilo - da sa sistemom "dogovorne ekonomije" Jugoslavija ne može savladati stagnacionu krizu i, videli smo, permanentnu stagflaciju i kad je postalo jasno da nije problem u nesprovođenju "Dugoročnog programa ekonomske stabilizacije iz 1983. godine", već u činjenici da je on samo kritički uzdrmao temelje koncepta udruženog rada, ali nije ponudio konzistentnu alternativu, Komisija za privrednu reformu tadašnjeg SIV-a iz 1988. godine (u daljem tekstu: Komisija), prvenstveno na insistiranje njenih članova iz reda profesionalnih ekonomista, formulisala je rešenja za ključna pitanja novog privrednog sistema u koji je trebalo reformom prevesti dotadašnji privredni sistem.
Neosporno je da su deklarativno izvršena radikalna (što ne znači, kao što ćemo videti, i nedvosmislena) opredeljenja za privredni sistem u kome treba da budu:
- razvijeno integralno tržište, tj. tržište roba, tržište kapitala, tržište rada;
- zatim, prisvajanje i upravljanje po osnovu svojine, što samo po sebi podrazumeva razvoj akcionarstva i postojanje preduzeća kao društava kapitala;
- otvorena vrata svim oblicima svojine, uključujući i ulaganje inostranog kapitala u svojinskom obliku, a ne samo u kreditnom obliku i u obliku ugovornih (nesvojinskih) joint venture aranžmana;
- reafirmisano ne samo preduzeće kao organizaciona forma nego, ujedno, i preduzetništvo i profitabilnost...
Ubrzo, na samom kraju prethodne dekade, činilo se da se s pravom može reći da neće sve ostati samo na deklarativnim opredeljenjima, jer su bile izvršene i mnoge promene u sistemu. Pojavno toliko velike da on, zapravo, više nije ličio na raniji samoupravni, društveno-svojinski sistem. U prvom redu, od integralnog samoupravljanja gotovo da nije ostalo ništa: nije više bilo famoznih zborova radnih ljudi, samoupravnih radničkih kontrola, sudova udruženog rada... Takođe, napušten je sistem slobodnog udruženog rada, nije više bilo SIZ-ova, društvenog dogovaranja, samoupravnog sporazumevanja... Nije više bilo internih banaka, nije više bilo zalaganja za reprodukcione banke, za banke kao servise udruženog rada itd. I mogli bismo ređati još mnogo toga čega više nije bilo, a što je nekada "krasilo" bivši "socijalistički samoupravni sistem".
Međutim, sve je to bio privid, dokaz da je - ovo može biti i parafraza čuvene Tolstojeve sentence da sve srećne porodice liče jedna na drugu, a da su one druge nesrećne svaka na svoj način - netržišni privredni sistem, uprkos brojnim pa i velikim, ali ne i pravim promenama postao samo drugačije loš (nekonzistentan) i da nije postao (ni do danas) ni približno integralan privredni tržišni sistem.
Demonstracioni efekat podozrenja, ali suštinski otpori su bili dubljeg karaktera
Često postavljana pitanja
O čemu govori ovaj tekst Sažeti pregled tranzicionih procesa tokom devedestih godina i stalna kritička distanca (1)?
Tekst daje sažeti pregled tranzicionih procesa u Srbiji tokom devedesetih godina, sa kritičkim osvrtom na te procese. Autor, pozivajući se na sopstveno iskustvo i rad u Financing Centru, analizira privatizaciju i ekonomske reforme tog perioda, ukazujući na njihove nedostatke i opstrukcije.
Koji su ključni argumenti autora o tranzicionim procesima?
Autor tvrdi da su tranzicioni procesi bili neefikasni, nedosledni i podložni opstrukcijama. Smatra da su političke i zakonodavne vlasti neadekvatno kanalisale te procese, što je doprinelo sumornoj ekonomskoj stvarnosti Srbije. Naglašava da je postojala otpornost prema integralnom tržišnom sistemu i da su konceptualna lutanja bila prisutna.
Kakav je bio stav autora o privatizaciji tokom devedesetih?
Autor je kritičan prema privatizaciji tokom devedesetih. Navodi da, uprkos deklarativnim opredeljenjima za tržišnu ekonomiju, nisu sprovedene prave promene, već je samo stvoren "drugačije loš" sistem. Smatra da zainteresovanost za svojinsku transformaciju nije postojala, ili je bila nedovoljna, među menadžmentom, zaposlenima i sindikatima.
Šta je Komisija za privrednu reformu SIV-a iz 1988. godine predložila?
Komisija je formulisala rešenja za ključna pitanja novog privrednog sistema, uključujući razvoj integralnog tržišta, prisvajanje i upravljanje po osnovu svojine, otvorenost prema svim oblicima svojine (uključujući i inostrani kapital), reafirmaciju preduzetništva i profitabilnosti.
Zašto autor smatra da je metafora "izgradnje mosta" neadekvatna za opis tranzicije?
Autor smatra da metafora "izgradnje mosta" sugeriše da nas na drugoj obali čeka očuvan tržišni sistem, što nije bio slučaj. Prava tranzicija zahteva mnogo više od jednostavnog prelaska sa jednog sistema na drugi; zahteva izgradnju celokupnog tržišnog sistema.
Koja je bila uloga profesora Stanka Radmilovića i časopisa FINANCING u tekstu?
Autor je koristio delove iz knjige prof. dr Stanka Radmilovića "OPORAVAK I RAZVOJ... iz 'suve drenovine' samo zajedno sa svetom" i članka iz časopisa FINANCING kako bi podržao svoje argumente i pružio širi kontekst tranzicionih procesa.
- Quote paper
- Professor Dr Stanko Radmilovic (Author), 2012, Tranzicioni procesi tokom devedestih i stalna kritička distanca (1)., Munich, GRIN Verlag, https://www.grin.com/document/269663
