Tranzicioni procesi tokom devedestih i stalna kritička distanca (1).

Sažeti pregled tranzicionih procesa tokom devedestih godina i stalna kritička distanca (1)

P.S. Aktuelni (sa današnje vremenske distance)

Nakon i formalnog raskida sa SPS-om u novembru 1992. godine, svoju profesinalnu aktivnost jednim delom usmerio sam ka univerziteskoj nastavi a glavnina angažovanja bili su mi primenjeno-istraživaki i publicistički poslovi u okviru Financing Centra u Novom Sada. To je u velikoj meri uključivalo i tranzicione poslove, razume na način kako su ih kanalisale političke, zakonodavne i tranzicione vlasti. Iskustvo iz njihovog obavljanja, pomoglo mi je da krajem 1999. godine napišem i objavim rad koji se može smatrati mojim viđenjem privatizacione aktivnost tokom devedesetig godina. U nastaku dajem nešto skraćenu verziju tog rada/pregleda. Smatran to korisnim, zbog toga da bi se videlo da ti procesi jesu bili tranzicioni – ili u smislu činjenje ili nečinje (opstruisanja); u oba slučaja ne mogu a da ne budu relevantni i sa stanovišta razumevanja i stanovišta uticaja na sadašnju sumornu ekonomske stvarnost Srbije.

U ovom teksu korišteni su neki delovi iz knjige prof. dr Stanka Radmilovića, OPORAVAK I RAZVOJ... iz "suve drenovine" samo zajedno sa svetom, iz septembra 1999. i članka u časopisu FINANCING oktobar 1999.

U poslednjih nekoliko meseci te 1999.godine mogle su se sa zvaničnih mesta čuti ocene da svojinska transformacija nema ni približno onaj tempo i širinu koji su gromoglasno najavljivani u vreme pripreme, usva­ja­nja i promocije sadašnjeg koncepta svojinske transformacije. Od­jednom (!) se došlo do zaključka da za "svojin­sku trans­for­maciju" ni­je, za­pravo, niko zainteresovan - ni mena­džment, ni zaposleni, ni sin­dikati... Državni i politički organi se ne poten­ciraju, ali se to valjda podrazumeva.

Možda kao rezultat toga, iz desnog koalicionog bloka vlade Re­pub­like Srbije ponovo je isticana potreba izmene i dopune zakonskih propisa, tj. koncipiranje i ulazak u već petu fazu svojinske trans­formacije na ovim prostorima, čija bi osnovna karakteristika bila napuštanje fakultativnosti i neobavez­nosti. Iz druga dva (leva) koaliciona bloka dosta dugo nije bilo nikakvih indicija, da bi se oglasili tek početkom oktobra na konferenciji na štampu. Iz onog što se moglo razumeti reč je samo o nekim kozmetičkim prome­na­ma i dopunama postojećeg koncepta: kao što se moglo i očeki­va­ti, nije pominjana obaveznost ili oročenost procesa svojinske trans­for­macije već pre svega izmene u pravcu pojednostavljene procedure; istaknuto je da se brza privatizacija ne može očekivati kod 75 velikih preduzeća koja podležu posebnom postupku.

Rezistentan odnos prema tranziciji u integralni tržišni sistem, opstrukcije i konceptualna lutanja

Kad je 1988. godine konačno sazrelo uverenje - tako se barem či­ni­lo - da sa sistemom "dogovorne ekonomije" Jugoslavija ne može sav­­­la­dati stagnacionu krizu i, videli smo, permanentnu stagflaciju i kad je postalo jasno da nije problem u nesprovođenju "Dugoročnog programa ekonomske stabilizacije iz 1983. godine", već u činjenici da je on samo kritički uzdrmao temelje koncepta udruženog rada, ali nije ponudio konzis­ten­tnu alternativu, Komisija za privrednu reformu tadašnjeg SIV-a iz 1988. godine (u daljem tekstu: Komisija), prvenstveno na insistiranje njenih članova iz reda profesionalnih ekonomista, formulisala je rešenja za ključna pitanja novog privrednog sistema u koji je trebalo reformom prevesti dotadašnji privredni sistem.

Neosporno je da su deklarativno izvršena radikalna (što ne znači, kao što ćemo videti, i nedvosmislena) opredeljenja za privredni sistem u kome treba da budu:

- razvijeno integralno tržište, tj. tržište roba, tržište kapitala, tržište rada;
- zatim, prisvajanje i upravljanje po osnovu svojine, što samo po sebi podrazumeva razvoj akcionarstva i postojanje pre­duzeća kao društava kapitala;
- otvorena vrata svim oblicima svojine, uključujući i ula­ganje inostranog kapitala u svojinskom obliku, a ne samo u kre­ditnom obliku i u obliku ugovornih (nesvojinskih) joint ven­ture aranžmana;
- reafirmisano ne samo preduzeće kao organizaciona forma ne­go, ujedno, i preduzetništvo i profitabilnost...

Ubrzo, na samom kraju prethodne dekade, činilo se da se s pravom može reći da neće sve ostati samo na deklarativnim oprede­ljenjima, jer su bile izvršene i mnoge promene u sistemu. Pojavno toliko velike da on, zapravo, više nije ličio na raniji samoupravni, društveno-svojinski sistem. U prvom redu, od integralnog samoup­ravljanja gotovo da nije ostalo ništa: nije više bilo famoznih zborova radnih ljudi, samoupravnih radničkih kontrola, sudova udruženog rada... Takođe, napušten je sistem slobodnog udruženog rada, nije više bilo SIZ-ova, društvenog dogovaranja, samoupravnog sporazumevanja... Nije više bilo internih banaka, nije više bilo zalaganja za reprodukcione banke, za banke kao servise udruženog rada itd. I mogli bismo ređati još mnogo toga čega više nije bilo, a što je nekada "krasilo" bivši "socija­listički samoupravni sistem".

Međutim, sve je to bio privid, dokaz da je - ovo može biti i parafraza čuvene Tolstojeve sentence da sve srećne porodice liče jedna na drugu, a da su one druge nesrećne svaka na svoj način - netržišni privredni sistem, uprkos brojnim pa i velikim, ali ne i pravim promenama postao samo drugačije loš (nekonzistentan) i da nije postao (ni do danas) ni približno integralan privredni tržišni sistem.

Demonstracioni efekat podozrenja, ali suštinski otpori su bili dubljeg karaktera

U okviru rada pomenute Komisije - u to vreme još nije bilo reči o tranziciji u integralni tržišni sistem - jedan poznati ekonomista, član Komisije, upotrebljavao je sledeću metaforu : mora se izgraditi most preko kojega će se iz jednog sistema preći na drugu obalu, u tržišni sistem. Figura je bila efektna ali, danas vidimo, i neade­kvatna: kao da je postulirala da nas na drugoj obali čeka sistem, ili barem njegova očuvana matrica na kojoj treba samo organizovati tržišne performanse. Ipak, uprkos ove neadekvatnosti, pojam tranzicije upravo u ovom smislu preovladao je i u literaturi i u praksi, u inostranstvu više nego kod nas.