Sumorna ekonomska stvarnost Srbije – umesto oporavka stagflacija.


Research Paper (undergraduate), 2014
32 Pages

Free online reading

Prof. dr Stanko Radmilović, Novi Sad, Srbija

Sumorna ekonomska stvarnost Srbije – umesto oporavka stagflacija

Abstrakt

U ovoj aktuelizovanoj i proširenoj verziji, nećemo se zadovoljiti samo detaljnijim elaboriranjem četiri bazična domena (1) Ekonomska aktivnost posmatrana kroz nivo i dinamiku ukupnog, odnosno per capita GDP, (2) Inflacija i javna potrošnja - poboljšana cenovna stabilnost, ali je inflacija još uvek relativno visoka, (3) domen (ne)zaposlenosti i (4) domen ekonomskih dnosa s inostranstvom, već su sadržaj i struktura bitno izmenjeni/prošireni:

Uvodna razmatranja i zaključni akcenti

1. Ekonomska aktivnost posmatrana kroz nivo i dinamiku ukupnog, odnosno per capita GDP
2. Inflacija i javna potrošnja - stagflacija ante portas
3. Smanjenje zaposlenosti - primarni problem, a povećanje broja nezaposlenih i penzionera je posledični - Činjenice teško optužuju
4. Eksterni sektor za Srbiju, kao i druge slabe ekonomije - jedno vreme varljivi spas, a zatim brutalne posledice
5. Devastiran realni sektor - preostali slabašni temelji oporavka a kamo li razvoja
6. Investije nedovoljne i neracionalne a štednja/akumulacija slabašna za potrebe oporavka, a kamo li razvoja

Iz razmatranja u ovim odeljcima će se videti da se najteži i najteže rešivi problemi ekonomije Srbije mogu izraziti u vidu skice začaranog kruga, circulus vitiosusa, u kome se ona nalazi; iz kojega je izlaz ravan rešavanju kvadrature kruga:

(1) povećanje efikasnosti nužno znači smanjenje prekobrojno zaposlenih, prvenstveno u javnim preduzećima,
(2) s obzirom na postojeću stopu nezaposlenosti, kreiranje novih radnih mesta moralo bi biti veoma intenzivno,
(3) nema novih radnih mesta bez velikih i srednjih investicija,
(4) za veliki investicioni ciklus trebaju:
a) ne samo velike sume kapitala, primarno domaćeg, naravno i stranog, koji i kad bi ga bilo ne može biti oslonac oporavka i razvoja jer to neminovno vodi u spoljnofinansijsku zavisnost, u savremenu finansijsku neo-kolonijalnu poziciju;
b) nego i veliki broj dobrih investicionih programa,
(5) a gotovo je nemoguće da bude dovoljno dobrih investicionih programa u uslovima neefikasnosti.

Uvodna razmatranja i zaključni akcenti

Kao što je poznato, od 1990. godine u zemljama Centralne i Istočne Evrope, uključujući i Balkan, dakle, i bivšu Jugoslaviju, a razume se i Srbiju, došlo je do dramatičnih turbulencija i promena za koje mnogi smatraju da su bile revolucionarne - i po tome šta se sve dešavalo i po posledicama kojima su sva ta dešavanja rezultirala. Za bolje poznavaoce, ideološki nepristratrasne, do bitnih promena je moralo doći, jer su (do)tadašnji privredni sistemi sve više ispoljavali nemoć da ostvaruju zadovoljavajući ekonomski rast. Mnogi su taj proces sarkastično kvalifikovali kao uzaludno "lutanje iz kapitalizma u - kapitalizam". U mnogim zemljama ta velika promena, koja je sama po sebi široka i kompleksna, nije bila izolovana, niti ograničena samo na ekonomiju. Izrazit primer je nekadašnja Jugoslavija, a naročito Srbija, u kojima su, pored samih (neodlučnih) pokušaja tranzicije iz netržišnog sistema u tržišni, došla do izražaja barem još tri devastirajuća fenomena: ratni raspad države u nekoliko faza, međunarodne ekonomske sankcije i Nato bombardovanje Srbije.

Drugo je pitanje što je danas više nego izvesno da - generalno uzevši, a ne samo u Srbiji - tranzicione promene nisu bile dobro koncipirane i sprovođene. Gotovo paralelno sa sprovođenjem usvojenog koncepta, teklo je njegovo kritičko preispitivanje i osporavanje, tako da su danas dominantne ocene od strane brojnih najpoznatijih svetskih ekonomista, da je koncept tranzicije bio formulisan na brzinu, na premisama neoliberalne “korisne fikcije”, od strane međunarodnih institucija sa sedištem u Vašingtonu, zbog čega je i dobio neformalni naziv “Vašingtonski konsenzus”. U svetskoj literaturi je veoma izraženo stanovište da je na tim premisama sublimirana i primenjivana “tržišno-fundamentalistička strategija”.

Najsažetije, u njoj se implicitno stoji na stanovištu da je tranzicija neka "crna kutija" u koju se unose elementi liberalizacije, stabilizacije i privatizacije, koji dalje, gotovo autonomno, generišu tržišni privredni sistem sposoban za samoregulišuće (laissez faire) performanse, koje mogu brzo rezultirati povećanim ekonomskim rastom, zaposlenošću i spoljnom ravnotežom.

Kad je reč o samoj bazičnoj faktografiji, u članku je došlo do izražaja stanovište da bi za kompleksnije ocene bilo sasvim necelishdno da se ona vremenski redukuje na posmatranje samo nekoliko godina, a predmetno da se ograniči na makroekonomsku stabilnost u tržišno-fundamentalističkom redukovanom smislu fokusiranjem na privatizacijuu i liberalizaciju uz striktno kontrolisanje inflacije putem restriktivne monetarne i fiskalne politike, kao što se suviše često čini. To jesu važni, ali nisu dovoljni aspekti posmatranja za izvođenje gore formulisanih kompleksnih ocena. Za tu svrhu potrebna je dugoročna faktografija najmanje iz onih domena u kojima se ogleda stabilna ekonomska ravnoteža. I zbog toga, u ovom članku u fokusu je znatno znotno širi spektar relevantnih oblasti.

Takvo kompleksnije posmatranje, na žalost, ne daje povoljnu sliku ni o tranzicionim procesima iz devedesetih, ali ni nakon 2000. godine. Konkretnije rečeno iz nje se vidi:

1) da je sadašnja pozicija (krajem 2010) privrede Srbije dosta sumorna, što će tek doći do izražaja u narednom periodu. To potvrđuju i WB WD Indicators iz kojih se vidi da je ona ostvarila gotovo najniži stepen oporavka (posmatran kroz GDP per capita, u stalnoj (2000) u komparaciji sa većim brojem zemalja od većine evropskih tranzicionih zemalja, uključujući i ex-Yu republike, sada samostalne države, što pkazuju indeksi 1990 – 2010:

Albanija = 196;

Belorusija = 194;

Bugarska = 153;

Češka = 138;

Hrvatska = 120;

Mađarska = 129;

Makedonija = 108;

Poljska = 212;

Rumunija = 139;

Rusija = 112;

Srbija = 83;

Slovačka = 159;

Slovenija = 15;

Ukrajina = 75.

2) za kompleksniju, ocenu nije dovoljno samo statičko posmatranje sadašnje pozicije već je nužno da se uzme u obzir i polazna, predtranziciona pozicija iz osamdesetih pa i ranijih godina. A ovde prezentovana faktografija podseća - jer se to danas već sasvim neopravdano zaboravilo - da je kraj osamdesetih godina već uveliko bio krizni period u gotovo svim relevantnim domenima, tj. u oblasti inflacije, ekonomskog rasta, investicione aktivnosti, zaposlenosti, ekonomskih odnosa sa inostranstvom, uključujući i externu zaduženos t;

3) iz polazne i sadašnje pozicije, proističe da su (tranzicione) performanse privrede Srbije u ovom dvadesetogodišnjem periodu bile veoma slabe. To se naročito odnosi na devedesete godine, ali ne samo zbog gore pomenutih vanekonomskih devastirajućih događaja, nego i zbog neodlučnih, sporih i u svakom drugom pogledu slabih tranzicionih procesa. Međutim, prelaznu ocenu ne zaslužuje ni tranzicioni koncept i njegovo sprovođenje u prethodnoj deceniji, jer performanse koje su ostvarene u njoj, nisu bile dovoljne ni za oporavak, nadoknađivanje izgubljenog, a kamo li za ekonomski rast. Ovo se još bolje vidi ako uzmemo u obzir i kvalitativnu dimenziju: iako je smisao tranzicije u prelasku iz netržišne privrede u tržišnu, u Srbiji i nakon dvadeset godina imamo samo drugačiji ali i dalje netržišni, tačnije rečeno retardirani/haotični sistem; umesto privrednog sistema jednopartijske države imamo nešto što bi se moglo nazvati “višepartijskim privrednim sistemom”. To je nešto više elaborirano u veoma čitanom članku na ovom sajtu I uz najbolju moguću EP, sadašnji haotični-retardirani privredni sistem, ne može da vodi u oporavak i razvoj, nego u stagflaciju .

Moguće je da se jedan broj profesionalnih ekonomista, a ni bolje stojećeg dela stanovništva, neće složiti s ovakvom ocenom, uz obrazloženje da se danas, ipak, bolje živi nego u nekim ranijim godinama. U meri u kojoj to jeste tako, to je samo pojavni (površinski) rezultat činjenice da su se ogromni i razni debalansi, deficiti i neravnoteže pokrivali tranzicionim “prihodima”, zapravo trošenjem ranije stvorene supstance, i kumuliranjem spoljnjeg duga. Dodatne činjenice i elaboracija ovih pitanja mogu se videti u mnogim drugim člancima na ovom WEB sajtu.

Opredeljenje za ovakvo multidimenzionalno posmatranje je nužno da bi jasnije videla pogrešnost ocena (na koju je ukazivala već primarna verzija), koje su bile dominantne u prevečerje još uvek akutne globalne ekonomske krize, da se ekonomski procesi u Srbiji odvijaju dobro. A takve ocene o stanju, trendovima i perspektivama ekonomije Srbije bile su bazirane na nedopustivoj generalizaciji stanja u samo nekoliko oblasti: i tada smo upozoravali da se ne mogu smatrati povoljnim sveukupna ekonomska kretanja ako postoje samo relativno niske stope inflacije, relativno stabilan devizni kurs, pa i interna konvertibilnost (zamenljivost domaće valute za stranu), ali uz istovremeno postojanje velikih problema u svim ostalim domenima. Takvo koegzistiranje relativno povoljne situacije u samo nekim domenima i ogromnih problema u svim ostalim, nije se smelo smatrati zadovoljavajućim, bez obzira šta o tome kaže još danas dominantna neo-liberalna doktrina. Naprotiv, to je nepovoljna slika, ne zato što se ovom ili nekom drugom autoru ne dopada, nego zbog toga što povoljnu ocenu može dobiti samo ekonomija koja ostvaruje stabilnost u ravnoteži, ili bolje rečeno, koja ostvaruje stabilnu dinamičku ravnotežu.

Povoljni pokazatelji u domenima ekonomskog rasta, inflacije, zaposlenosti i uravnoteženosti u ekonomskim odnosima s inostranstvom, bez izuzetka, tj. bez nepovoljnog stanja u bilo kome od njih, tradicionalno su smatrani nužnim za povoljnu ocenu stanja jedne ekonomije. Kasnije, u drugoj polovini prošlog veka, preovladalo je neoliberalno-monetarističko gledište da dovoljno govori i samo fokusiranje na domen inflacije. Insistiralo se na stanovištu da sposobnost slobodno delujućeg tržišnog sistema u održavanju niskih stopa inflacije, istovremeno govori o njegovoj sposobnosti ostvarivanja stabilno-ravnotežnih performansi u ostala tri pomenuta domena: sposobnosti da obezbedi privredni razvoj i uz punu zaposlenost (izuzev jednog sloja "prirodne nezaposlenosti" koji ima pozitivan uticaj na funkcionisanje sistema,) uz slobodno fluktuirajuće devizne kurseve i ravnotežne performanse u ekonomskim odnosima sa inostranstvom. U tom stanovištu, eksplicitno ili implicitno, smatra(lo) se da tržišni sistem nema nikakvog fundamentalnog nedostatka koji bi sprečavao da, ako nije preregulisan, ako se ničim ne ometa njegovo funkcionisanje - može da obezbeđuje stabilnost i ravnotežu.

Sa ovim stanovištem koincidira, ili bi bilo bolje da se kaže, da se na njemu zasniva, tranziciona market-fundamentalism strategy. Suština je u tome da se makroekonomska stabilnost uzima redukovano (ostale tri – ekonomski rast, povećanje zaposlenosti i uravnoteženje u domenu ekonomskih odnosa s inostranstvom, tretiraju se kao rezultante tranzicije), tj. monetarna cenovna stabilnost (za koju su prvenstveno zadužene restriktvna monetarna politika i čvrsta fiskalna politika) uzima kao sinonim za makroekonomsku stabilnost, i zatim se tako redukovana makroekonomska stabilnost, zajedno sa privatizacijom i liberalizacijom (tzv. sveto trojstvo tranzicije) tretira kao glavno sredstvo tranzicije iz netržišnog u tržini sistem. Ovde očigledno dolazi do zamena teza.

Reč je o tvrdnji, tržišno-fundamentalističkom postulatu, da makroekonomska stabilnost (u pomenutom suženom smislu) uz privatizaciju i liberalizaciju, može i da će obezbediti da privredni sistem, koji uopšte nije tržišni, u kratkom vremenu - to postane. Na koji način, tj. kako (se zamišlja da) teku ti transmisioni procesi iz nesistema u sistem – implicitno se smatralo da to i nije nužno znati. U "tržišno-fundamentalističkoj strategiji" implicitno se stoji na stanovištu da je tranzicija neka "crna kutija" u koju se unose elementi liberalizacije, stabilizacije i privatizacije koji dalje gotovo autonomno generišu tržišni privredni sistem sposoban za samoregulišuće (laissez faire) performanse, koje mogu brzo rezultirati povećanim ekonomskim rastom, zaposlenošću i spoljnom ravnotežom .

Sve ovo neodoljivo podseća na monetarističku paradigmu u domenu ekonomske (monetarne) politike. Kao što kod Fridmana ostaje nepoznanica transmisioni mehanizam uticaja monetarnog rasta na rast cena (na dugi rok), a ne na proizvodnju, odnosno, transmisioni mehanizam blagotvornog uticaja konstantnih stopa monetarnog rasta na obezbeđivanje ekonomskog rasta - tako ni u tržišno-fundamentalističkoj strategiji nije jasan transmisioni mehanizam kojim makroekonomska (tačnije rečeno cenovna) stabilnost, sveopšta liberalizacija i energična i brza privatizacija - od nesistema ubrzano vode do privatnosvojinskog sistema, koji posle obezbeđuje ekonomski rast, zaposlenost i spoljnoekonomsku ravnotežu. Previše lepo, da bi bilo verovatno.

Kasniji događaji i rezlutati su pokazali da je reč o glorifikovanju sposobnosti pomenutog tranzicionog svetog trojstva (makrostabilnosti, liberalizacije i privatizacije) da na neki volšeban način uspostavi efikasan svet tržišne ekonomije. Ne samo efikasan tržišni sistem, nego i celokupni ambijent bez kojega i ne može biti efikasnog tržišnog sistema: preduzetnički i radni mentalitet, adekvatan sistem moralnih vrednosti, neophodne institucije i institute svojsvene tržišnoj ekonomiji, uključujući i adekvatnu "društvenu nadgradnju", minimalizovanu ali ipak dovoljnu društvenu/državnu regulativu...

I u drugim tranzicionim ekonomijama pet-šest pa i više godina sprovođenja Market-fundamentalism tranzicione strategije bilo je u znaku tranzicione recesije, formalno iskazivane u obliku famozne "U-krive". U Srbiji su devedesete godine - godine tranziciono intenzivne u mnogim drugim Istočno-evropskim zemljama - prošle u sprovođenju strategije "tranzicije sa zadrškom", a moglo bi se reći i "strategije tranzicionog opstruisanja", ali i vanekonomskog ometanja od strane poznatih vanekonomskih okolnosti. Početkom ove decenije, nakon "petooktobarskih promena" proklamovano je ubrzano sprovođenje sve tri komponente Market-fundamentalism Strategy - i privatizacija, čiji koncept je po ko zna koji put promenjen, tačnije rečeno, preusmeren u pravcu prodajno-likvidacione privatizacije, i liberalizacija, i makrostabilizacija. Prošlo je dovoljno vremena da bi se mogli analizirati i ocenjivati rezultati do kojih smo stigli.

Suviše je mnogo primera istovremenog postojanja niskih stopa inflacije uz istovremeno postojanje niskih ili čak negativnih stopa ekonomskog rasta, i/ili uz istovremeno postojanje visokih stopa nezaposlenosti, i/ili uz istovremeno postojanje velikih deficita trgovinskog i platnog bilansa – da bismo se u ocenjivanju ekonomske stvarnosti jedne zemlje mogli osloniti samo ili predominantno na samo jedan parametar, pa makar on bio tako važan kao što je cenovna stabilnost. Zbog toga je nužno da se u sagledavanju slike ekonomske stvarnosti Srbije u fokusu drže svi relevantni ekonomski domeni.

Kad se stvari tako posmatraju postaje jasno zbog čega se, na primer, iz činjenice da su stope inflacije od 2003. godine nešto malo iznad jednocifrenih ili su u nekim godinama ispod te granice i da je u 2004. godni, a donekle i u narednim godinama, došlo do povećanja intenziteta ekonomske aktivnosti (ostvarivanja relativno visokih stopa rasta), neje smelo izražavati ne samo zadovoljstvo, nego i hvalisanje da smo i od strane nekih međunarodnih institucija ocenjeni kao „šampioni tranzicije“. Dakle, zadatak nam je da u damo realističnu ocenu koja je bila meritorna i u periodu „ružičaste privatizacije“ (guverner NBS, Radovan Jelašić), a danas je više nego očigledna činjenica.

Tek na osnovu realistične i svestrane ocene o tome “gde smo sada”, moći će se i morati razmatrati fundamentalna pitanja koja se mogu podvesti pod zajednički imenitelj: šta Srbija mora činiti da bi njen oporavak i razvoj bio efikasniji, a time i sustizanje onih koji su je pretekli bilo uspešnije i brže.

U tom traganju za (naj)bezbolnijim izlazom (ako tako nešto uopšte postoji) iz više nego teške situacije neće biti dovoljne samo realna faktografija i saznanja, već će se morati imati u vidu barem još dva generalna aksioma:

1) da bi se došlo do optimalnih rešenja i pravaca razvoja moraju se, barem pregnantno, utvrditi razlozi zbog kojih “jesmo tu gde jesmo”; ili drugačije da bi se došlo do najboljih odgovora na pitanje “šta sad?” da bi obezbedili bolju budućnost, moraju se uzeti u obzir lekcije iz prošlosti, kao što su Gerard Caprio, Jr. i Dimitri Vittas formulisali kao naslov jednog svog rada: “Financial History - Lessons of the Past for Reformers of the Present”.

2) drugi aksiom koji se mora imati u vidu da se ekonomski ambijent (okruženje) – najneposredniji, širi i globalni - bitno promenio u odnosu i na neposredno protekli period i na onaj koji seže dalje u prošlost, u vreme kad je počela ekonomska kriza i agonija Srbije. S obzirom da je u nedavnoj prošlosti došlo do tako velikih promena koje se često, ne bez osnova, nazivaju tehnološkom, kompjutersko-komunikacionom, finansijskom… revolucijom, savremena ekonomska stvarnost bitno se razlikuju od one koja je bila dominantna do pre samo tridesetak godina. Zato reči Nobelovca Samjuelsona - "Mi tako živimo u svetu sa kojim nijedan prorok nije računao!"*1* – zvuče sasvim aktuelno, iako ih je on izgovorio povodom predviđanja/propagiranja najvećih imena ekonomije, sociologije i filozofije iz devetnaestog i prve polovine dvadesetog veka (A. Smitha, D. Ricardo, Malthusa, Marx, Marchall, Schumpeter, Hayek, Keynes, Friedman...)

*1* Paul A. Samuelson, Ekonomija, VII, izd., "Savremena administrcija", Beograd, 1979, str. 767.

1. Ekonomska aktivnost posmatrana kroz nivo i dinamiku ukupnog, odnosno per capita GDP

1.1. Kretanje društvenog proizvoda u Srbiji u periodu 1970-1999

Ima dovoljno razloga da retrospektivu kretanja ekonomske aktivnosti počnemo ne od početka devedesetih, tj od početka tranzicionih procesa, nego još iz "zlatnih sedamdesetih", kako mnogi smatraju da ih treba tretirati, što je sasvim kontroverzna kvalifikacija.

Podaci o ekonomskoj aktivnosti u tabeli 1, iskazani su kategoriji društvenog proizvoda (DP) koja više nije aktuelna. A korištena iz tehničkih razloga: budući da sve do pred kraj devedesetih godina kao oficijelna kategorija za praćenje ukupne ekonomske aktivnosti nije slovio GDP nego društveni proizvod, bilo je lakše izvesti približne veličine DP za nekoliko godina pre 1999 da bi se napravio kakav-takav kontinuelni trend, nego se upuštati u avanturu izvođenja veličine GDP Srbije za godine pre 1999. godine. Jedno od ta dva izvođenja trebalo je napraviti da bi se nekako dobila slika dugoročnijeg trenda, a samim tim da se može vršiti poređenje sadašnjeg nivoa sa niovoom iz osmadesetih godina, tj. sa godinama u kojima je kriza i recesija bila na pomolu, ali nas još nisu pogodile sve nedaće iz kasnijih, devedesetih godina.

U tu svrhu u tabeli 1. prikazan je trend kretanja realnog društvenog proizvoda najpre u sadamdesetim i osamdesetim godinama. Vidljivo je da su lančani indeksi kretanja realnog DP u osamdesetim godinama već imali stagnacione karakteristike. To znači da samoupravni privredni sistem iz tog doba nije bio sposoban da održava kakav takav ekonomski rast bez priliva kapitala kroz dalje kumuliranje zaduženja u inostranstvu. Direktnije rečeno, nesvojinski privredni sistem, uprkos brojnim komisijama i radnim grupama koje su davale razne predloge i sugestije za njegovo unapređenje, nije mogao da se poboljša i daje koliko-toliko zadovoljavajuće rezultate čim je (početkom osamdesetih) "skinut sa aparata za infuziju" stranim kapitalom za finansiranje investicija. Zapravo, ista je stvar sa ranijim, tzv. zlatnim sedamdesetim godinama. One su bile zlatne (živelo se relativno dobro) ali ne zahvaljući efikasnom sistemu, valjanom radnom mentalitetu, dobroj ekonomskoj politici…, već zbog velikih investicija finansiranih kreditima iz inostranstva i doznakama naših radnika “na privremenom radu u inostrastvu”. Relativni prosperitet nije prestao zbog toga što više nije bilo Tita, nego zbog toga što je nestalo ravnoteže snaga (straha) Zapada i Istoka u kojoj je Jugoslavija imala svoju ulogu i dovijala se kako da bude nekakvo “umiljato jagnje koje dve ovce sisa”. Kad je taj bipolarni svet nestao, tadašnja Jugoslavija a s njom i Srbija, bile su prepuštene same sebi, tj. svojoj (ne)efikasnosti i slabim ekonomskim performansama; i kriza je počela i postepeno se kao grudva snega i uvećala i ubrzavala. Ko to nije mogao da uvidi ni nakon pada Berlinskog zida, kao sinonima sloma utopijske paradigme socijalizma, možda i nije mogao proći bolje nego što je prošao.

Tabela 1.

Kretanje društvenog proizvoda od 1970-90. za SFRJ, odnosno nakon 1989. za Srbiju

Abbildung in dieser Leseprobe nicht enthalten

32 of 32 pages

Details

Title
Sumorna ekonomska stvarnost Srbije – umesto oporavka stagflacija.
College
University of Novi Sad
Course
Economic
Author
Year
2014
Pages
32
Catalog Number
V269701
ISBN (Book)
9783656608509
File size
726 KB
Language
Serbian
Notes
Tags
Radmilović, Sumorna, stagflacija, Inflacija, javna potrošnja, cenovna stabilnost, (ne)zaposlenosti, Ekonomska aktivnost, per capita GDP, ante portas, Smanjena zaposlenost, penzioneri, Eksterni sektor, arljivi spas, brutalne posledice, Devastiran, realni sektor, oporavka
Quote paper
Professor Dr Stanko Radmilovic (Author), 2014, Sumorna ekonomska stvarnost Srbije – umesto oporavka stagflacija., Munich, GRIN Verlag, https://www.grin.com/document/269701

Comments

  • No comments yet.
Read the ebook
Title: Sumorna ekonomska stvarnost Srbije – umesto oporavka stagflacija.


Upload papers

Your term paper / thesis:

- Publication as eBook and book
- High royalties for the sales
- Completely free - with ISBN
- It only takes five minutes
- Every paper finds readers

Publish now - it's free