Ko je presudno uticao na prvo, boljševičko zastranjivanje od racionalne tržišne solucije.

Ko je presudno uticao na prvo, boljševičko zastranjivanje od racionalne tržišne solucije

Ako ostavimo po strani doktrinu tržišnog fundamentalizma kao zastranjivanje, koje je sticajem okolnosti postalo dominantno, pema teorijskim i empirijskim saznanjima tržišni sistem ni danas nema valjanu alternativu, kao ni u vreme kada su o njemu ocenu izrekle dve više nego poznate ekonomske ličnosti. Tržišni sistem, rekla je, Joan Robinson, koja je, inače, daleko od toga da može biti proglašena apologetom kapitalizma i idolopoklonikom tržišnog sistema, "najbolji bunar iz kojega danas možemo zahvatiti vodu." Ili, kao što je svojevremeno rekao najpoznatiji istoričar i analitičar razvoja ekonomske misli Jospeh A. Schumpeter: "(Tržišni) sistem je surov, nepravedan, nemiran, ali vrši posao a, dođavola, to se od njega traži."

Ako je to tako, onda je jasno da je nasilni pokušaj "izgrađivanja socijalizma" (naravno netržišnog) bio velika greška. Postavlja se pitanje: čija? Marksova, zato što je direktno uticao da se ta revolucionarna avantura dogodi? Ili je njegova greška indirektna i sastoji se "samo" u tome što je snažno inspirisao kasnije revolucionare? Ili je odgovoran Lenjin kao i drugi revolucionarni socijalisti zato što su, suprotno Marksovim gledištima, na pogrešnom mestu, na pogrešan način i u pogrešno vreme izvršili avanturistički revolucionarni prevrat, Oktobarsku revoluciju u Rusiji?

Da bismo formirali pravilan odgovor na ovo pitanje, biće korisno da uzmemo u obzir i sledeći tekst Strašimira Popovića, jednog od prvih jugoslovenskih ekonomista koji je počeo da sumnja da površinske reforme, koje se ne upuštaju u fundamentalna pitanja, već ostaju pretežno u ekonomsko-političkoj sferi, ne mogu dovesti do pravih odgovora i rezultata: "Već početkom ovog stoleća u Drugoj internacionali postojale su dve suprotne interpretacije socijalizma, što je ostalo do danas: jedna, koja smatra da se socijalizam postupno razvija u krilu starog društva reformama, druga, koja smatra da se samo revolucijom može stvoriti socijalističko društvo. Marksistička doktrina u tome nije jednoznačna i zato su se i jedni i drugi pozvali na Marksa. Najpoznatiji u prvoj grupi bio je Kaucki , a u drugoj Lenjin. Sukob je bio bespoštedan i grub. Kaucki je za Lenjina 'parlamentarni idiot', a prema Kauckom boljševizam (tj. Lenjinova struja - prim. S.R.)je stvorio 'tatarski socijalizam'."

Strašimir Popović, Ogled o privrednom sistemu Jugoslavije, NIO Poslovna politika, 1983, str. 15.

Iz jednog drugog teksta (Joan Robinson i John Eatwel , Uvod u suvremenu ekonomiku, Centar za kulturnu djelatnost, Zagreb, 1981, st. 207-8.) mogao se steći utisak o stanovištu da Marks, zapravo, ne snosi nikakvu odgovornost za sprovedeni neracionalni revolucionarni prevrat jer je on, navodno, iako je sa velikom moralnom indignacijom govorio o kapitalizmu i eksploataciji, smatrao da takvo stanje stvari treba da potraje sve dok kapitalistički sistem ne postane zasićen akumulacijom, sve dok prisvajanje viška vrednosti, tj. glad za profitom ne postane bespredmetna i sama se po sebi ugasi. Toj tezi bi se u prilog moglo navesti i to što je Marks tvrdio da razvoj proizvodnih snaga dovodi do promena proizvodnih odnosa. Dalje, mogla bi se činjenica da se Marks i Engels nisu bavili funkcionisanjem budućeg socijalizma protumačiti tako da oni nisu ni računali da do revolucionarnog prevrata treba da dođe u dogledno vreme.